Ми смо култура заборава

Графички атеље „Дерета” објавио је нови роман Светислава Басаре (1953), под насловом „Дневник Марте Коен” (Окултна позадина комунистичког покрета у Југославији 1928–1988). Реч је о књизи која је дуго најављивана под именом „Већ виђено”. Роман је био у најужем избору за НИН-ову награду.

Главна јунакиња, Марта Коен, контроверзна личност, изузетна лепотица, комуниста, атеиста, спиритиста, урбана вештица, Фројдов пацијент, творац Мале комуне на Голом отоку, страда у подметнутом пожару 1988. године. И онда се клупко одмотава…

Јунаци романа су и Ј. Б. Тито, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Слободан Пенезић Крцун… Басара, у свом добро познатом стилу, указује на погубност комунизма, руга се свему, све претвара у гротеску.

Вера је у стању, кажете, да чини чуда. Лажна вера у стању је да учини још већа?

Тако је. Пошто разговарамо о роману који се бави једном лажном вером, религиозна чуда ћемо препустити теолозима. Дакле, лажна вера. Мислим на комунизам. Чим се Марта Коен појавила из штампе, чули су се коментари: до када ће Басара више о комунизму? Има ли то више икаквог смисла? Није ли то већ давна прошлост? Зар нема лепших тема? Актуелнијих. Да будем отворен: нема актуелније теме од оне које сам обрадио у „Марти Коен”. Ми смо култура заборава и зато ништа не можемо да заборавимо. А ко не заборавља, ништа не може да научи. Зато смо у стварном историјском времену још увек десет сати после Косовског боја. Још увек се видају ране рањеника рањених пре пола миленијума. И то је некако ушло у генетски код. Ево, опет имамо послератну литературу. Хвала Богу, мали прљави рат је поодавно завршен, а непрестано се пише о рату. Имаћемо ми још малих прљавих ратова са оваквом памећу.

Сматрате да комунизам није потрошена тема?

Наравно. Као, комунизам био, па прошао, па – нема везе. Последњи рат, овај у бившој Југославији, директна је и неминовна последица комунистичке авантуре. Али тако је демоде бити антикомуниста. Тако је депласирано подсетити на злочине почињене у име „вере у бољу будућност”. Нема дана да преживели бољшевички комесари не објаве преко свих новина да су веровали у бољу будућност и да су зато морали да учине толико зла. Па им и то мало. Опет верују у бољу будућност и опет производе зло.

Помињете чит ав низ историјских личности. У којој мери писац сме да се служи фикцијом када користи аутентична имена?

Знате шта, ја нисам историчар. А увек имам на располагању ону одвратну ограду „личности у роману немају никакве везе са стварношћу”, ограду коју никада нисам употребио нити имам намеру. Када некога желим да оцрним, оцрнићу га. И то поприлично благо. Никоме од поменутих није – од мог романа – отпала ни длака са главе, а за њиховог вакта су поотпадале многе, углавном недужне главе. Помињем многа стварна имена, доводим их у везу са измишљотинама, али све те личности које помињем биле су у тесној вези са измишљотинама. И то дебилним измишљотинама. Зашто би, на пример, фикције из Марте Коен биле инфериорне у односу на фикције већине поменутих о некој земљи дембелији у којима ће сви имати све што им је потребно, а нико ништа неће морати да ради, све ће се то решити доласком комунизма. У то се веровало. И још се верује. И вероваће се. Па, ако су живели и убијали у име својих фикција, нека се башкаре у мом роману, такође у фикцијама. Ту бар нема мртвих.

У роману „расветљавате” погибију Слободана Пенезића Крцуна?

Расветљавам нерасветљивост и непрозирност локалне „стварности”. И опет се враћамо на почетак. На, хајде да употребимо тешку реч, својеврсну цивилизацију лажи, обмане, преваре, муљавине у коју смо се коначно претворили. И то се лепо види на примеру генерација рођених почетком осамдесетих. Ти млади људи не знају ни за шта друго него за лаж, превару, обману, илузију. Све је окренуто наопако. Али, та генерација није одговорна за то. Одговорност би требало да сносе они који сва локална зла пројектују на Америку, Ватикан и ... Знамо већ... Зло је увек на другој страни. И ваш лист врло често отвара странице таквим „ауторима”. И ви учествујете у перпетуацији те лажи.

Јосип Броз је „фиктивна личност”, човек са барем, како кажете, двадесетак идентитета, као и Марта Коен?

Не знам. Брозови проблеми са идентитетом ме никада нису занимали. И ако ме сећање не вара, нисам их ни помињао у роману. Коначно, људи без идентитета заслужују владара без идентитета. Чудна ствар, толико сам мрзео и даље мрзим комунизам, а Тита сам некако волео и још га помало волим. Све нешто мислим да он комунизам није схватао озбиљно. А за Стаљина сам, рецимо, сигуран да је мрзео комунизам. Стаљин и Тито, то су два човека који су задали смртни ударац комунизму.

Главна јунакиња добровољно одлази на Голи оток. Сличних примера имамо и у новијој историји: у Хаг се одлазило добровољно?

Да, има и таквих који одлазе добровољно. Опет мешамо свет романа и реални свет. Ма какав тај суд био, а појма немам какав је, нити ме интересује, свако ко се тамо нађе, нашао се с добрим разлогом. Зашто на пример ви нисте у Схевенингену? Нема разлога.

Многи комунисти су, преко ноћи, постали демократе, али се и даље понашају као комесари?

О томе смо већ причали. А најбоље је о томе писао Борислав Пекић. Јер је најбоље познавао људе. И највише пропатио. А оно што ја могу рећи јесте ово: чим видиш човека који заговара велику идеју, који гори од љубави за цео свет, бежи од њега.

На Голом отоку, у Малој комуни, ратна сирочад је претварана у „нове људе”. И данашње власти стварају „нове људе”, једна идеологија је замењена другом?

Видимо да стварају. Јесте, истина је да су ови „нови људи” некако новији, знају да вежу чвор на кравати, не врше нужду по дворишту, везују коња где им газда каже. Али све се понавља. То је неминовно у култури лажи. Лаж је матрица. Наопака матрица. Матрица сумануте идеје да се у животу може постићи успех, срећа, шта већ, тако што ће се следити та матрица која каже: ћути, пливај, ма шта да причају, кажи тако је, па гледај како ћеш нешто ушићарити. Нико овде никада није, осим привремено, ништа ушићарио. Свако добије метак или ћелију у Хагу. А опет, све се понавља.

У „окамењеном свету”, у коме се истоветно понашају голооточани, академици, боеми и официри, једини излаз је – лудило. Нема ни трачка оптимизма?

Нема оптимизма. Имам педесет и шест година, а то није мало времена. То је више од пола столећа. Непрестано гледам понављање матрица о којима смо говорили. Нема ничега на политичком хоризонту што би давало наду у бољитак.

Новинар „Борбе”, доушник ДБ-а, пацијент „Лазе К. Лазаревића”, види се из фото-албума, јесте Веља Павловић, новинар Студија Б. Још једна Ваша мистификација?

Не. Веља Павловић, мој драги пријатељ, сакупио је све о чему пишем у Марти Коен и уступио ми материјал. А на слици у књизи уопште није Веља. Људима се само тако чини. То је, у ствари, Тијанић из млађих дана.