Американци али и Африканци

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, фебруара – Нико од нас није само одавде, сви смо ми помало земаљски ванземаљци, каже пролазник странцу који му се представио као збуњени дошљак коме је потребна помоћ да би се оријентисао по вашингтонским улицама. Молбу за путоказ староседелац је искористио као прилику да своју прошлост повеже с данашњицом придошлице, да му каже како су малтене „историјски сународници”, тојест – да су и њему, овдашњем, корени породичног стабла у далеким крајевима из који је гост допутовао.

Разговори тог типа узели су маха и међу самим становницима САД, које се дефинишу као земља имиграната. Нема, практично, дошљака коме овде нема земљака – енглеског, немачког, француског, италијанског, јеврејског, руског, пољског, српског, мексичког, кубанског, кинеског, јапанског, индијског, египатског, иранског, етиопског или неког другог порекла.

Ових дана је нарочито актуелна – кенијска лоза, из које по очевој страни потиче и нови председник Барак Обама, први црнац на челу Беле куће. „Случај” му је специфичан и по томе што је један од ређих Американаца његове расе који тачно зна своје корене.

Већина осталих овдашњих црнаца зна само да им корени сежу до Африке, али не, бар не поуздано, и из ког њеног краја. Потрага за таквим прецизирањем знатно је повећана после Обаминог тријумфалног изборног похода, посведочили су познаваоци истраживачу „Лос Анђелес тајмса”.

Фирме специјализоване за ДНК тестове, указује се, просто су затрпане захтевима за лоцирање афричког порекла. Досад смо обрадили 15.000 таквих поруџбина, каже Џина Пејџ из једне такве установе у престоници у којој, узгред буди речено, већину становништва чине црнци.

Подсећа се, уједно, да је тежња потомака овамо доведених робова за комплетирањем идентитета почела још пре неколико година кад су се познати афрички Американци– међу којима телевизијска водитељка Опра Винфри и филмски режисер Спајк Ли– подвргли ДНК тестовима с циљем да лоцирају корене на Црном континенту.

Глумац Ајзеја Вашингтон отишао је корак даље. Трагом медицински утврђених корена– добио је, уз америчко, и држављанство Сијера Леонеа. Тамо је у једној насеобини проглашен за поглавицу и уложио милион долара за изградњу школе, поправку болнице…

Време је, каже, да се потомци робова врате постојбинама и помогну њиховом напретку. Да се искажу и као Американци и као Африканци. 

Калифорнијски политиколог Ентони Арчер се са истомишљеницима труди да афричке земље олакшају услове за давање држављанства афричким Американцима „који су и најбогатији црнци на свету”. Тако би могла, сматра, да се оствари обострана корист: тамо инвестиције, овамо етнички идентитет.

Међу афричким земљама, додаје, само Гана изричито нуди држављанство овдашњим црнцима. Амбасадор Сијера Леонеа у Вашингтону Бокари Корту Стивенс види могућности за давање двојног држављанства као позитивну ствар, бар кад се ради о славнима. Познате личности су нам потребне – изјавио је „Тајмсу” – да потврде да је наш донедавни грађански рат завршен и да нудимо повољности за предузетничка улагања.

Читаоце дужег памћења ова прича ће подсетити на телевизијски хит „Корени” од пре три деценије, о трансферима робова из западне Африке у Америку, чији је јунак био лик под именом Кунта Кинте. Ствари су, у међувремену, поодмакле тако да се сада Америка поноси што је једина међу силама изабрала припадника расне мањине за шефа државе.

Али тиме није све сређено у расним односима, истакао је прошле среде први црнац на функцији министра правосуђа САД Ерик Холдер. „Ми смо, у суштини, још нација кукавица кад се говори о међурасним односима.” На послу још којекако, али викендом нема довољно споја, приметио је и заложио се за отворенији дијалог, с прихватањем критика и нових погледа о „томе што нас још раздваја”.

Активисти за грађанска права поздравили су његов апел као добродошао. Појединци из конзервативистичких кругова доживели су га, међутим, као говор који може да „заоштри поларизацију”.  Аналитичари слуте да Холдер говори оно што Обама мисли, али да, као председник с приписаним му својством лидера пострасног друштва, не дозвољава себи да каже, бар не на почетку мандата.

У дану кад је министар изазвао преиспитивања, дневник „Њујорк пост” је објавио карикатуру која је, по свему судећи, разгневила већи део јавности. На њој су приказана два полицајца који су убили шимпанза, уз коментар „Наћи ће они неког другог да напише нови стимулативни план”.

Цртеж је протумачен, махом, као алузија на Обамин програм економског опоравка, уз слутње да карикатура оживљава на погрде прошлости кад су црнци поистовећивани с мајмунима. Уредник се брани да је илустрација за повод имала догађај у коме су снаге реда ликвидирале шимпанза који је озледио једну жену.

Превладало је, чини се, огорчење. Телефон „Поста” био је опседнут позивима гневних читалаца. Пред зградом листа демонстранти су позивали на бојкот новина и тражили да се редакција извини за акт који су доживели као изразито „злокобно” расистички.

Односи у „лонцу за топљење” многоструких разлика, како Америка дефинише своје социјално ткиво, налазе се сада у новој фази. Избором Обаме за председника начинила је значајан искорак у удаљавању од истрајних предрасуда које постоје не само овде него и широм планете. Али врхунско достигнуће не значе да је све сређено.

На овдашњем Универзитету Хауард чуло се, на пример, и то да се Вашингтон према „остатку света” понашао као „дуго према црнцима”, што ће рећи, у најблажем виду, као према „статистима”. Па да би било време и да се одрекне „црно-белог приступа” – и према другим земљама.