Правда и стварност

Косово није чланица Уједињених нација, али се Приштина, ипак, нашла у прилици да функционерима Србије, која јесте чланица Уједињених нација, забрањује или одобрава улазак на територију коју сматра својом. То је изненађење само за оне који мисле да чињеница да су самопроглашену независност признале најутицајније европске земље Запада нема адекватну тежину на међународном плану.

Резолуција 1244 формално је још на снази, па међународно право јесте на страни Србије. Тако ће бити све док се Међународни суд правде не одреди према самопроглашеној независности Косова. Територија Косова и Метохије јесте под међународном управом која је надлежна и за питања попут кретања функционера, али много тога, очигледно, зависи од ситуације на терену.

Док је Унмик функционисао у пуном капацитету српски функционери су, једноставно, пријављивали долазак, не тражећи никакве дозволе.

Унмиков наследник Еулекс, међутим, не жели да се бави кретањем функционера из Србије по територији Косова и Метохије и целу ствар пребацује на Приштину, која сада покушава да диктира правила.

Тако се још једном потврђује да и одлуке које се односе на Косово и Метохију и њихово практично спровођење превасходно зависе од међународне заједнице, односно од међународне управе у самој покрајини. Показује се, такође, да искључиво ослањање на Унмик не може да гарантује потребан степен заштите косовских Срба и српских државних интереса на Косову и Метохији.

Србија се ослања на Унмик јер је иза њега ауторитет Савета безбедности, али већ сада је јасно да се та мисија полако гаси и да њен утицај на збивања на терену објективно неће бити велики. Главна адреса, свидело се то нама или не, постаје Еулекс, а то значи Европска унија, односно Брисел. Србија то може да игнорише, али стварност не може да промени.

Могуће је, наравно, поставити питање шта би било, односно шта би се променило, да је Београд одбио да прихвати Еулекс. Највероватнији одговор је – ништа. Јер капацитет у коме функционише нека међународна мисија зависи од међународне подршке коју има. Утицајне земље које су признале самопроглашену независност не би промениле одлуку.

Напротив, реалније је претпоставити да би појачале подршку Приштини, за шта имају и средстава и утицаја. Одбијање мисије Еулекс би, по природи ствари, водило ка заоштравању односа са Европском унијом и утицајним делом међународне заједнице. А то, опет, не би било добро због већ поменуте чињенице да све што се догађа у вези са Косовом наглашено зависи од међународних фактора.

Заоштравање реторике и најава оштрих мера Београду у таквим условима може донети више штете него користи. За Србију и Србе на Косову много је упутније тражити начин да се постигне договор са онима који имају одлучујући утицај на збивања на терену. Без тога се неће обезбедити ни одговарајућа примена шест тачака из саопштења генералног секретара УН Бан Ки Муна.