Госпођа председник

Управо су нас напустиле оне четири супруге и очајне домаћице из Викторија Лејна, које су нам замениле оне четири интелектуалке и веселе заводнице из Њујорка, када нам је стигла једна моћна политичарка, чак председница, из Вашингтона. Тако се настављају готово свакодневни сусрети са неодољивим Американкама које нас, ево већ годинама, забављају с малог екрана.

Шта су оне учиниле за слику о САД и за доживљај земље коју ТВ гледаоци широм света, управо захваљујући телевизији, најбоље познају једна је прича. Друга је шта су учиниле за „женско питање”, за освајање нових слобода у приватном и јавном животу такозваног слабијег пола.

А можда су обе заправо врло повезане.

Узимајући жене за централне јунаке, како то чине аутори серија „Секс и град” и „Очајне домаћице”, они су променили уобичајене сценаристичке обрасце по којима су женски ликови, и кад су главни, актери у мушком свету. Ту му се оне супротстављају или повинују, коригују га или страдају у њему, најчешће га побољшавају, готово увек улепшавају. У поменутим примерима жене су апсолутни покретачи збивања, носиоци радње, заплета и расплета, хероине из чијег женског принципа произилази суштина приступа и сама природа романескног ТВ приповедања.

У догодовштинама Кери Бредшоу и њених другарица иновација се превасходно тицала односа према сексу, колико његовог непосредног практиковања толико и говора о њему. Било је то дотад невиђено, и зато додатно интригантно, откривање поља женске сексуалности. Остале атракције ове серије – хумор, мода, гламур – давале су привлачан оквир „сексуалним неурозама” и „љубавним јадима” јунакиња готово неокрзнутих бригама о послу, новцу, друштвеном статусу.

И у темељима повести о вредним кућаницама из предграђа леже искрено међусобно другарство и пријатељска оданост. И њима су, наравно, мушкарци веома важни. Али је њихова средина духовно скученија, а свакодневни изазови „баналнији”, понекад и сасвим егзистенцијални. Има ту и елемената трилера, старих и нових тајни, преступа и превара – све добрих повода да се покаже шта се може кад се жене сложе.

А шта може једна мудра, јака и одлучна жена као шеф државе показује Ђина Дејвис као Мекензи Ален, домаћин у Белој кући, то јест председник САД. Као што ни у горепоменутим серијама, нимало површним или поједностављеним (пре свега одлично написаним, а потом и оствареним) нема прикривеног, дидактичког или нападног феминизма, тако ни у „Председници” умеће женске владавине није најважнија порука која се шаље гледаоцима. Ту је на делу још један доказ фасцинантне америчке вештине да се, користећи снагу филма, шири свест о снази своје земље, јача патриотизам, велича сопствена демократија и, уопште узев, систем вредности. Унутрашње злице и спољна зла постоје као искушења само да би се америчка добра и добра Америка указали што јасније.

У том погледу од Американаца се заиста има шта учити.