Мој живот уз Че Гевару

Прво што сам урадила кад сам упознала Чеа било је да га обавестим о разлогу свог присуства у логору и да се што пре ослободим фластера којима ми је новац био прилепљен за тело. Че је сместа наредио да ми помогну и осетила сам како око мене искрсава мноштво добровољаца жељних да то ураде. Доброчинитељски задатак припао је Оскару Фернандесу Мељу који је, осим тога, требало и да ме залечи. Ту није био крај мојој срамоти: док сам јахала поцепала сам панталоне па сам се, како сам знала и умела, скривала од свих оних испитивачких очију које су тражиле неку пукотину на коју би спустиле поглед. Оскарито ми је дао иглу да ушијем панталоне да бих могла да се појавим пред вођом, коме сам одмах предала педесет хиљада пезоса које сам донела.

Увече су ми показали где ћу спавати: била је то лежаљка која ми је од силног умора што се у мени накупио изгледала као рај на земљи; ипак, можда због свега што се догодило, нисам могла ни да тренем. Чула сам гласове који су допирали из кухиње, и онако радознала и недисциплинована, устала и видела Чеа како разговара с неким другом. Касније сам сазнала да је то био Сидрок Рамос, који је већ био у редовима Колоне. Та Сидрокова слика никад ми се није избрисала из памћења; изгледао ми је као "бели Рус" – ето колико је било моје политичко незнање – што је такође допринело томе да се "уверим" у оно што се говорило о томе да је Че комуниста. С правом се може рећи да смо у то време ми који нисмо имали исправно политичко образовање били у већини, а предрасуде против комунизма постојале су безмало код свих, и наравно, ја нисам била изузетак.

Остала сам у логору три-четири дана, чекајући да некако одем. Шетала сам се, увек у пратњи неког другог борца, који би ме стално испитивао не би ли могао слободније да ми приђе. Успомене на те прве контакте с побуњеничким трупама врло су пријатне. И не примећујући то, склапала сам пријатељства с друговима који су остали крај мене, у добру и злу, свих тих незаборавних година. Један од њих, Рохелио Асеведо, данас је генерал, а кад сам га први пут видела изгледао ми је као девојка, због бујне плаве, разбарушене косе која се вијорила на ветру; сећам се да сам му направила плетеницу. Тада сам упознала и Вакерита (Роберта Родригеса), врло симпатичног и храброг човека који је увек имао спремну неку анегдоту да нас насмеје, Харија Виљегаса, који ми је одувек био веома драг, и многе друге, који су постали јунаци или мученици наше борбе.

Мучило ме је осећање да нисам сасвим безбедна, можда зато што сам већ одавно учествовала у илегалној борби и развила сам њух или шесто чуло да откријем и најмањи знак. И одиста, била сам у праву; мада сам већ била прекаљен борац, у планини сам била само безначајни точкић који је дошао да изврши наређење. Никако нисам више смела да останем у граду, и то је био један од разлога због којих су ме послали у Ескамбрај. Сад је требало да пронађем своје место као војник, барем сам тако желела, а ради тога сам морала да изиђем пред Чеа и да с њим разговарам о својој будућности.

Видела сам га увече, и заподенули смо разговор. Че ми је недвосмислено рекао да у логору могу остати као болничарка – придошлицама би увек проналазио неки тачно одређен задатак; није дозвољавао да људи "лебде", а понајмање жена која би могла да изазове необуздане пориве међу војском. Ја сам била кратка у својој молби и објаснила да ми две године илегалног рада, по мом мишљењу, дају право да будем герилка.

Наставак фељтона читајте од 22. новембра у штампаном издању «Политике»