Самарићани у генима

Да ли сте добростиви или нисте, записано је, по свему судећи, у вашим (и свачијим) генима; подучавање доброчинству тек припомаже. Самарићани се рађају, а не одгајају, сматрају амерички научници, верујући да то што важи за мишеве вреди и за људе.

Је ли, најзад, пронађен ген(и) за самилост?

Способност разумевања других и саосећања с другима делимично је наследна и утиснута у наша тела још пре рођења, показало је скорашње истраживање на универзитетима Висконсин и Орегон: самилосни и дарежљиви појединци носе у себи, како се претпоставља, дотичну „јединицу(е) наслеђа”.

Иако васпитање и околина утичу на свачије понашање, понекад га мењајући, у суровим околностима имање или немање таквог(их) гена може да одигра кључну улогу. Рецимо у стањима попут аутизма када се милосрдност не исказује.

У испитивању су упоређена саосећајна понашања генски различитих глодара који, попут људи, аутоматски осете и одазову се на добра и лоша осећања – узбуђење, страх или љутња. Одгонетање корена емпатије у овим животињицама може довести до важних открића у случајевима помањкања друштвене међузависности (социјалне интеракције) код различитих психолошких поремећаја као што су аутизам, шизофренија, депресија и зависност.

Жртвовање привлачи

Амерички истраживачи су открили да мишеви с великим бројем друштвених веза (екстровертни) испољавају самилост, а да окренути себи (интровертни) не реагују на туђе осећаје. Способни су за сложенији облик емпатије него што смо замишљали, објашњава неуронаучник Гарет Лехвис са Универзитета Орегон, коаутор студије, верујући да гени упливишу на саму појаву.

Несебичним добрицама је, очигледно, свануло јер супротни пол не доживљава доброчинство (алтруизам) као пуку додатну особину већ и као сексуални магнет у одабирању. Научници су, наиме, разјаснили сексуално привлачење несебичности или алтруизма у људском роду. Истраживањем на хиљаду испитаника Тим Филипс је установио да жене на прво место пожељних одлика стављају баш поменуту.

Иако еволуциона теорија подупире надметање, у природи се срећу многи примери појединаца који се жртвују да би помогли другима. Спремност на жртву нарочито је изражена код људи који то чине без постојања видљиве награде.

Проучавајући пожељне црте личности могуће изабранице(ка), истраживачи су учеснике питали да ли су склони да дају крв, да ли воле да буду добровољци у месним болницама и слично. У три одвојена испитивања жене су највише важности давале управо оваквим понашањима.

Али, испоставило се да оба пола придају велики значај алтруистичким особинама, поготово је то истакнуто у живота парова где се потврђује таква привлачност. Особа која наглашава значај оваквих одлика налази сапутницу(ка) која је у сагласности са несебичношћу.

Годинама се сматрало да је алтруистичко понашање према појединцима с којима нисте у сродству засновано на реципроцитету – ја теби, ти мени. Тим Филипс верује да се кључ за разумевање крије другде, објашњавајући да је развиће људског мозга повећало трошкове одгајања деце и да је нашим прецима било битно да одаберу животну другарицу на коју могу дугорочно рачунати.

Давање усрећује

Сексуални одабир могао би се испоставити једном од одредница које људе чине људима, закључује он. Показало се да то привлачење снажно утиче на еволуцију животињских врста, а људи нису, очигледно, никакав изузетак: секс има, можда, пресудну улогу у објашњавању наших биолошки занимљивијих и необичних навика.

А када новац усрећује?

Само ако се троши на друге или у добротворне сврхе: појединци који више маре за друге су, напослетку, задовољнији од оних што угађају само себи. Истраживање чији су резултати објављени у часопису „Сајенс” научно је поткрепило узречицу: веће је задовољство давати него примати.
Елизабет Дан, са Универзитета Британска Колумбија, и Лора Екнин и Мајкл Нортон, из Харвардске пословне школе, затражили су од 630 Американаца да на лествици од 1 до 5 одреде осећај среће и задовољства након што су сами себе наградили или су новац другоме дали. Дарежљиви су били срећнији!
Друга провера обухватила је запослене у једној компанији у Бостону: истраживачи су поделили награде у висини од 3.000 до 8.000 долара. Испоставило се да је начин на који су располагали тим новцем, а не износ, увећао срећу и задовољство. Сви који су део поклонили на друштвено корисне потребе осећали су се знатно срећнијима.

Јесу ли и они имали ген(е) за доброчинство?