НИШТА НОВО НА „ХАШКОМ ФРОНТУ”

Прекјуче изречена пресуда бившим високим државним функционерима и делу некадашњег војног и полицијског врха Србије с правом је изазвала велику пажњу у српској јавности. Иако се пред Хашким трибуналом решава о индивидуалној кривичној одговорности, која никада не може бити објективна, а нарочито не и колективна, увек када се за тешка међународна кривична дела суди појединцима који су обављали одговорне државне функције, одређене реперкусије могу да погоде и државу, али и сам народ. Добар пример за то је Немачка, јер је чак трећа генерација послератних Немаца морала да сноси низ консеквенци за злочине којeje починио нацистички режим, почев од материјалних, па до оних које су моралног карактера.

Пажња јавности првенствено је усмерена на ослобађање од оптужбе бившег председника Србије и казне изречене осталим оптуженима. Хашко тужилаштво није до сада успело ни за једног председника српске државе да докаже кривицу, јер је Слободан Милошевић „смрћу претекао пресуду”, а за Милана Милутиновића се и иначе знало да никад није био „кључни играч”, што га је поштедело кривичне одговорности. Такво мишљење није делило и хашко тужилаштво, које је и у овом случају показало да „прво оптужује, па онда прикупља доказе”. Иначе, ова примедба није из некаквог „антихашког лобија”, већ је ту констатацију давно изрекао немачки судија у Хашком трибуналу Волфганг Шомбург, који је, поред тога, још отворено замерао тужилаштву да се претерано бави политиком, као и да се притвор често неосновано одређује и предуго траје.

Изречене казне уклапају се у досадашњу казнену политику трибунала, али само када се ради о Србима. Не треба заборавити прво, апсурдно малу казну изречену Насеру Орићу, а потом и његово коначно ослобађање, као ни скандалозан поступак који се водио у вези са Рамушем Харадинајем, који не само што је ослобођен, већ му је током поступка допуштено да се на слободи бави политиком, јер „тако доприноси миру на Косову” (а током поступка су неки сведоци оптужбе дефинитивно „умирени”), па се сада, чак спомиње могућност да он постане и званични „миротворац” у Уганди. Изречене казне су високе и оне ће вероватно за неке од оптужених (мада треба сачекати и одлуку апелационог већа), фактички бити казне доживотног затвора.

У јавности већ провејава бојазан од довођења у везу ове пресуде са поступком који се води пред Међународним судом правде по захтеву Србије да се одлучи о нелегалности сецесије Косова и Метохије и већ се чују први тријумфалистички коментари албанских званичника. Формално посматрано, ова пресуда Хашког трибунала не сме имати било какав утицај на поступак пред Међународним судом правде, али она би могла изазвати одређени ефекат кроз стварање атмосфере у јавности, која ће и овог пута имати прилику да ствари посматра „црно-бело“, кроз поделу на „добре Албанце” и „зле Србе”.

Конструкција удруженог или заједничког злочиначког подухвата, по дефиницији, у некој мери оптерећује и саму државу без обзира на то што се овде ради о индивидуалној кривичној одговорности. Ако су у таквом „подухвату” били високи државни, полицијски и војни функционери, не значи ли то да и сама држава може сносити одређену одговорност? Не, наравно, јер је и та кривичноправна конструкција прилично „магловита” и представља сувише „еластичну” кривичноправну категорију, која није увек сасвим јасна и прецизна, те се понекад своди и на својеврсни „каучук институт”.

Српску јавност посебно може погодити осуда људи који су бранили земљу током агресије НАТО-а. Овде је посебан проблем концепција командне одговорности, која у једном свом облику команданта оптерећује и онда кад није „разумно предвидео” одређене злочине потчињених, иако о њима појма није имао, а не само да чињење злочина није наредио нити је у злочину узео било какво конкретно учешће. У том делу ово асоцира на објективну одговорност, иначе, несвојствену кривичном праву. Наиме, нема рата без злочина, јер ће се увек и без обзира на све напоре старешина и војне организације наћи понеки криминалац, који ће искористити такве околности да учини оно што би иначе учинио и у миру. Тако је било у сваком рату до сада, а нису изузетак били ни Вијетнам, ни Ирак, ни Авганистан. Зато је, између осталог, индијски судија Пал на суђењу у Токију после Другог светског рата рекао, не слажући се са пресудом оптуженим Јапанцима, да је у ствари, „сам рат највећи злочин”.

професор Правног факултета