Како да разумемо једни друге

На сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду, редитељ Дејан Мијач поставља комад „Преводи” Брајана Фрила. Наслов драме „Преводи” је на Мијачеву интервенцију преименован у „Превођење”, а премијера је заказана за понедељак, 2. март. Драматурзи су Милош Кречковић и Ивана Димић, сценографију ради Јурај Фабри, а костиме Маја Мирковић.

Брајан Фрил (1929) је најзначајнији савремени ирски писац, а текст „Преводи” (1980) је његово најизвођеније дело. Комад прати истинити догађај из 1833. године када је картографска јединица Британске краљевске војске дошла у једно село у Ирској да вршипромене назива појединих топонима, насеља, на енглески језик. Фрил је познат нашој публици по комаду „Празник у доба Лунасе”, који је изведен у Атељеу 212.

Присуствовали смо једној од проба представе „Превођење”. У позоришном клубу ЈДП-а на окупу су Драган Петровић (Капетан Ланси), Анита Манчић (Сара), Гордан Кичић (Овен), Христина Поповић (Бриџит), Милица Михајловић (Мојра), Петар Бенчина (Доулти)... Читају дневне новине, размењују искуства, политичке недоумице... Михаило Миша Јанкетић (Хју), Предраг Ејдус (Џими Џек) и Игор Ђорђевић (Поручник Јоланд), сазнајемо, имају пробу нешто касније.

– Ово је прича о језику, али и транзицији која је блиска целом свету. Свако доношење новог, промена, догађа се уз мању или већу дозу присиле. Они који мењају, неретко су чак убеђени да доносе цивилизацијски напредак, док они који кроз промену треба да прођу, опет, неретко то називају поробљавањем. И, нису само једни у праву. Још од времена империјализма, мондијализма, тежило се уједначавању, успостављању стандарда који би били општеважећи. Вероватно то и није из неких лоших побуда. Не ради се о томе да проток информација, робе и људи буде што лакше омогућен. Различитости, оне темељне, не иду томе у прилог; насупрот њима имамо идеју да је различитост нешто што чини цветно поље. Да ли су ти принципи остали или морате да се одлучите за једно или друго? Процес тог превођења је јако болан по људе који су принуђени да учествују у том преображају – каже Дејан Мијач, објашњавајући зашто се у овом тренутку посветио комаду Брајана Фрила.

А све је кренуло од драматурга Иване Димић, која је представу „Преводи” гледала у Лондону, а текст донела 1991. године у Београд.

– Код нас, у то време, нико није био заинтересован да га преведе јер је то било тешко. Превела га је, ипак, Јасна Новаковић. Фрилови јунаци говоре различитим језицима; наравно, то је условно. Позориште је место где условности добро пролазе. Имате на сцени два лика која говоре истим језиком, али се не разумеју. „Превођење” показује да различити језици не морају да буду препрека у разумевању, а да исти језик то јесте. Фрил је велики љубитељ Чехова и адаптирао је многе његове комаде. Вероватно зато на маестралан начин обрађује та финија дешавања између људи неприметно, у тишини – прича Ивана Димић.

Реплика у комаду „Ја сам варварин у својој земљи зато што ме нико не разуме” одзвања нам у ушима. На сцени је Анита Манчић. Тумачи Сару,нему жену из тог села. Није она рођена нема, али је од неког шока престала да говори. Учи је Манус (Горан Шушљик) да говори. Сара на крају, са муком, успева да изговори „Ја се зовем Сара”, али када се уплаши, када је напета, стресна ситуација, опет губи моћ говора.

Ту је и Милица Михајловић. Њена Мојра је необична млада жена, заробљена у оковима у којима се обрела и у којима живи у сталној нади да ће успети да се одатле ишчупа, да побегне негде из тог села. На сцену излазе и чланови велике сеоске породице која се распада, браћа Манус и Овен. Они се не воле јер другачије гледају на свет, другачије су им потребе.

– „Превођење” је прича о изгубљеном идентитету, односно о потрази за новим. Прича се, наравно, тиче и нас али је измештена у свет који, наизглед, не личи на нас. Ово је прича и о језику и о мењању, о покушају да се прилагодимо променама које неминовно и у сваком животу постоје и о томе шта губимо ако се променимо – каже Шушљик.

У сали мир, тишина. Дејан Мијач пажљиво прати сваку сцену, реплику, дијалог, покрет. Делује задовољно, смирено. Радња представе одвија се својим током. Нема замерки, чини нам се, на први поглед.

„То је било то”, чујемо нешто касније Дејана Мијача. Први део пробе је завршен. Следи радна пауза која је резервисана за разговоре и сугестије. Дејан Мијач ће до краја сезоне, како нам је потврдио, режирати још једну представу, и то у Народном позоришту у Београду.