Последњи лознички окариниста

Лозница – Душан Матић (56), из Корените, једини у лозничком крају свира у традиционални дувачки инструмент окарину. Почео је још као основац на окарини коју је наследио од прадеде Радосава и на којој, мада је стара више од века, и даље изводи мелодије изворне народне музике.

Овај мали традиционални инструмент се прави од печене глине. Осим прадедове, наштимоване из тоналитета Бе, имам још једну окарину, коју сам као војник пре 33 године купио у Куманову. Окарина није слична ниједном дувачком инструменту, има карактеристичан пријатан звук, али у њу није баш једноставно свирати – каже овај самоуки музичар који свира и у фрулу.

Матић је члан фолклорног оркестра КУД „Троноша” из Корените са којим је наступао по многим местима у Србији. Где год би се појавио, његово музицирање на овом малом инструменту је привлачило пажњу.

– Прво сам научио да свирам у окарину, па ми је зато после било лако да савладам фрулу. Да сам кренуо обрнутим следом, била би права мука јер се технике свирања на овим инструментима разликују. Постоје леве и десне окарине, а интересантно је да има много више леворуких који је свирају. Пошто сам дешњак, свирам у десну окарину код које десна рука иде напред а лева са стране. Иначе, нема младих који се интересују да овладају вештином музицирања на овом инструменту, чак ни мој син није заинтересован, мада је свирајући на хармонику наставио породичну музичку традицију – каже нам Матић.

Према његовим речима, окарина се некада могла купити на вашарима код продаваца грнчарије, али су то више били сувенири него прави инструменти, јер окарине нису биле наштимоване.

– Недавно сам упознао Бугарку код које сам наручио комплет окарина. Бугари су, иначе, чувени мајстори за израду овог инструмента, који, ако се правилно одржава, буквално нема рок трајања – напомиње Душан, додајући да жали што умеће свирања у окарину одумире, али срећом још има много фрулаша, па планира да у свом селу направи фестивал етномузике који би се звао „Звуци фруле”.

Матић је иначе вулканизер и има радњу у Крупњу. Често, а посебно зими, док муштерије чекају крпљење гуме он се лати окарине па испуњава музичке жеље. Многи, како каже, сврате и кад им мајстор не треба само да би чули јединог окаринисту у лозничком крају, а можда и шире.