Боји ли се власт писаца

Због нагомиланих проблема између Удружења књижевника Србије и Српског књижевног друштва, који су вољом Скупштине града Београда подстанари на истој адреси – Француска 7, наш лист је желео да организује округли сто и омогући супротстављеним странама да изнесу своја мишљења. У СКД су одбили да за истим столом седе са колегама из УКС. Били смо, зато, принуђени да мозаик неспоразума склапамо кроз појединачне разговоре.

Највећи проблем, по оцени Љиљане Шоп, председнице Српског књижевног друштва, јесте што још нису успели да се изборе за статус репрезентативног удружења и што и даље статусна права својих чланова морају да решавају преко УКС-а.

– Нисам пала с неба на место председнице СКД, нити ме стотинак уважених колега изабрало због боје очију и броја ципела. Изабрали су ме јер су знали да сам се као државни секретар за културу од 2004. године упорно борила са апсолутним глувилом тадашње владе да покрене зарђале механизме и законски верификује већ увелико постојеће, а званично и у пракси тек полуозакоњено ново друштво српских писаца. Имајући искуство борбе изнутра, обесмишљено неозбиљношћу владајућих структура за чији су демократски имиџ и чланови СКД годинама стављали перо у руке и главу у торбу, поверовала сам, као и моје колеге, да га заједнички можемо искористити за логичан расплет проблема професионалне скупине људи која не жели да се прича извргне у фарсу, или трагедију – истиче Љиљана Шоп.

Међутим, сва осмогодишња настојања СКД да регуларним путем оствари минимална законска права репрезентативног уметничког удружења (а списак чланства показује да репрезентативније не може бити), остала су без одјека.

Када се зна да целокупна домаћа књижевна продукција и активност кошта колико један филм неизвесне вредности, или један грандомански фестивалски пројекат, поставља се питање да ли се то наша власт боји књижевности као што су је се током историје одувек бојали тирани, или је стасала генерација политичара који књижевност сматрају луксузом или робом безначајном у њиховом систему вредности.

Други проблем су просторије. Душко Новаковић, секретар СКД, нам даје документацију на увид. Извршни одбор Скупштине града Београда, априла 2001. године, донео је решење којим зграду у Француској 7, даје на коришћење, на десет година, Удружењу књижевника Србије, Удружењу књижевних преводилаца Србије и Српском књижевном друштву. УКС је добило три просторије на спрату (сто квадрата), УКПС две просторије, такође на спрату (68,75 квадрата), а СКД три просторије у приземљу (102,56 квадрата). Једну од тих просторија у приземљу (39 квадрата) и даље користи редакција „Књижевних новина”. Остале просторије: сутерен, где је чувени ресторан „Клуб књижевника” (250 квадрата), поткровље (397,73 квадрата), Свечана сала у приземљу и Салон на спрату – удружењима су дате на заједничко коришћење.

Ових дана, зграду у Француској 7 окупирали су мајстори. Сређују се сале у ресторану, уређује двориште за летњу башту, фарбају врата и прозори, ставља нови паркет… Офарбана је и улазна капија. Ко је нови закупац „Клуба књижевника”, нико не зна.

– СКД обитава у две трећине судски му додељеног простора, у трећу не улазимо из обзира према колегама који не деле наше вредности, али прете штрајком глађу када их замолимо да се организују у својим квадратима, а кроз заједнички простор пролазимо као кроз окупирану зону, коју снагом капитала својевољно мења неименовани тајкун. И док зграда која је под заштитом државе трпи терор промена у складу са амбицијама постмодерног кафеџије, град Београд нам упућује сомнабулне дописе: питају нас шта се то ради у Француској 7 и да ли је под нашом контролом, па нас извештавају усред послова како су наложили да се изграђено поруши, па нам дописују како ће о судбини незаконитог градитељства одлуку донети – градоначелник. Да се зграда сутра обруши, за кривце бисмо вероватно били проглашени ми, писци и преводиоци, а не од власти подржани газда који утростручава своје подземно кафанско царство у срцу Београда – додаје Љиљана Шоп.

Председница СКД је огорчена и на градску и на републичку власт. Градска секретарка за културу, каже Љиљана Шоп, нема времена за разговор са писцима овога града. Државна секретарка је нашла мало времена да им обећа „како ће све доћи на своје место када се усвоји Закон о култури који се пише већ читаву деценију, и за који Народној скупштини, какву сада имамо, треба још деценија да га евентуално усвоји. Министар за културу заузет је Кустендорфом на Мећавнику, својим позоришним режијама и смишљањем уобичајених фраза о важности културе у тешким временима.”

Гласило Српског књижевног друштва је „Књижевни магазин”. Часопис излази, наглашава Слободан Зубановић, главни и одговорни уредник, непрекидно, од оснивања, упркос тешкоћама које су одувек пратиле нашу периодику – посебно у времену после распада Југославије, али и данас,у транзиционом времену, односно времену опште кризе. Разговора о часописима никад доста, а резултата, чини се, све мање. Зато, није нескромно рећи да се „Књижевни магазин” налази међу пет-шест часописа ове земље чији квалитет, место и рангирање, није спорно и чије излажење, како политичари воле да кажу, нема алтернативу.

Први број „Књижевног магазина” појавио се у јулу 2001. године. Он је једнако отворен за чланове друштва и за чланове свих осталих удружења, наравно и за оне који нису „удружени”, дакле, и пре свега – за добре писце. До сада су објављена 92 броја. На јесен ће се појавити стоти, јубиларни број.

Да ли је Србија, пита Љиљана Шоп, једина држава у окружењу којој једно негуслачко, савремено, проевропско, демократско Друштво писаца није потребно? Да заједно лицитирамо који ће наш врли државни чиновник јавно угасити светло обелодањујући нестанак СКД? Хоће ли то учинити уз трубаче, Мадону или Цецу, уз благослов Светог Саве, уз паљевину хиљаде књига које су објавили наши чланови и десетине додељених нам награда за те књиге, поклањајући наше две собе у Француској 7 неком перспективном роштиљџији?

Зоран Радисављевић

-------------------------------------------------

Између Гуче и Егзита

– Све демократске владе од 2001. године културу су цинично свеле на такмичење између Гуче и Егзита, на гранд и пинк фестивалску продукцију, на филм и позориште. Озбиљни писци у овој земљи годинама су препуштени комерцијализованом издаваштву, минималном и скандалмејкерском медијском интересовању, гашењу књижара и традиционалних културних простора, понижавајућим хонорарима, а самостални уметници СКД морају молити УКС које су напустили из моралних, естетских и идеолошких разлога да им омогући реализацију заслужених статусних права – истиче Љиљана Шоп.