Свевишњи и влада

Предлог Закона о забрани дискриминације ради се три године, јавна расправа иницирана је још у време док је постојала заједничка држава Србија и Црна Гора, а документ је „уредно” прошао надлежни скупштински одбор на коме је добио подршку странака владајућег блока. Одлука владе да га повуче никако, дакле, не може бити последица процедуралних пропуста или недостатка времена за квалитетно обављање јавне расправе.

Сама чињеница да је Српска православна црква, уз подршку осталих верских заједница, тражила повлачење закона показује да је била обавештена о његовом садржају, али није осећала потребу да незадовољство изрази кроз јавну расправу. Учинила је то у „минут до дванаест”, демонстрирајући моћ и утицај. Влада је, пак, беспоговорним прихватањем таквог захтева, као да не долази из црквених кругова, него директно од Свевишњег, демонстрирала немоћ.

Влада је, уколико је у последњем тренутку заиста уочила неку недоследност, то могла да исправи и кроз амандмане владајућих странака, што не би било неуобичајено. Определила се, међутим, за доследно испуњавање захтева Цркве. Тако је практично обесмишљен напор министарства које је радило на закону, па се Расим Љајић – који уопште и није консултован када је доношена одлука о повлачењу предлога – с правом љути.

Јавности је упућена лоша порука о односима унутар саме владе, а цео случај ће се негативно одразити на њен ионако пољуљани кредибилитет. Порука се неминовно „чита” као доказ да је један позив или и-мејл са одговарајућег места довољан да министри, на телефонској седници, која обично траје онолико колико је потребно да кажу „да” или „не” на питање које им се упути, промене раније исказано мишљење.

Овде, наравно, треба имати у виду да је предлог о коме је реч већ био на влади, да је о њему расправљано и да је подржан. Сада је, без расправе, дошло до прилично драматичне промене става, а незванична објашњења појединих министара да се на телефонским седницама обично гласа рутински и да предлози које понуди премијер по правилу добијају подршку, делују само као лоше оправдање.

Неминовно је да се, поред питања о стварној улози Цркве у политичком животу секуларне Србије, отворе и нагађања о позадини овакве одлуке. Јер, оправдано је запитати се и да ли је влада само била неспретна и неорганизована, или је негде у неком центру моћи у последњем тренутку постигнут неки договор који је био довољно битан да се „плати” јавним понижавањем највишег органа извршне власти.

Систем власти је номинално постављен тако да су влада и њена министарства задужени за доношење одлука и писање закона. Након свега, отвара се и питање да ли се том послу уопште приступа довољно озбиљно, али и питање да ли се одлуке заиста доносе тамо где би по Уставу требало, или постоје неки центри моћи који могу да мењају ток ствари?