ЗИМСКА БАЈКА НА КОПАОНИКУ

На управо завршеном Бизнис форуму Копаоник 2009. настављена је пракса неусаглашеног наступа економских званичника, па је свако обећавао или говорио за свој грош. Влада још увек нема кохерентну и реалистичну стабилизациону политику и још увек није у стању да јасно дефинише приоритете.

На основу свега што се чуло, чини се да су учесници скупа преценили реалну могућност државе да у овој кризи озбиљније интервенише. Србија има лошу комбинацију двојног дефицита – буџетског и платнобилансног, и зато нема својих средстава којима се може супротставити кризи. Новац се мора позајмити од Међународног монетарног фонда (ММФ), па ће та институција, а не влада Србије, имати кључну улогу у обликовању будуће економске политике. Изгледа да су ту чињеницу на Копаонику сви превидели.

За коју недељу домаћи економски званичници ће пред строгим ММФ-ом полагати тест реалности својих економских жеља. Под његовим притиском и под притиском економске стварности, влада ће бити присиљена да примени сурови пакет нових мера. У какав год целофан буду упаковане, те мере ће довести до новог, реалног пада и приватне и јавне потрошње. Неће протећи пуно времена да би се видело колико су обећања о очувању стандарда, радних места, плата или пензија итд. тек пука илузија.

Србија није имала избора и морала је тражити помоћ ММФ-а. Упркос томе, влада би своје кредитне апетите надаље морала ограничити. На Копаонику је поновљена погрешна и опасна теза по којој држава има простора за задуживање, будући да је њен дуг мањи од 30 одсто бруто домаћег производа (БДП).

Задуженост државе се исказује сабирањем дуга приватног и државног сектора, и тај збир се ставља у однос према БДП-у. Овде је реч о механизму спојених судова, па висина девизног дуга приватног сектора ограничава висину кредита које држава може узети. Кредитни рејтинг Србије је у децембру снижен првенствено због превисоког дуга приватног сектора. Ниска задуженост државе није помогла рејтингу Србије. Снижење рејтинга значи да ће и држава све теже долазити до иностраних кредита, а ако их добије – камате ће бити папрене.

Важно је да влада већ сада дефинише и саопшти оквир новог задужења који се не би смео пробити, без обзира на економска кретања. Био би то јасан сигнал да Србија, која је прокоцкала прошлост, не намерава да прокоцка и будућност. Олако преношење дужничке штафете није само неморално и неодговорно, већ је и економски погубно. Све што држава данас позајми, сутра ће морати да врати на терет потрошње и, још горе, на терет будућих инвестиција и запослености.

Остаје трачак наде да ће се нешто средстава обезбедити за (годинама) најављиване инвестиције у енергетику, инфраструктуру и пољопривреду. Нажалост, ова врста нужних и закаснелих улагања се споро реализује и не даје брзе „антикризне“ резултате. У тражењу брзих и олаких решења, и у клими општег опортунизма, од оваквих инвестиција се најлакше одустаје.

Домаћа криза се не може савладати безболним или мало болним мерама. Криза ће трајати све док се њени унутрашњи узроци не отклоне, а у овом тренутку то је презадуженост привреде. Тек када се дугови привреде сведу на разумну меру, финансијски систем се може консолидовати. Тај процес подразумева да и банке кредитори, и предузећа и њихови власници, кроз програм реструктурирања преузму терет губитака и очисте своје нереалне билансе. Нажалост, велики број предузећа ће отићи у стечај, али такав епилог је неминован и држава ту не може помоћи. Интерес Србије је да тај процес отпочне што пре. У финалној фази тог процеса, држава ће морати да учествује и да помогне санацију финансијског система који ће бити жестоко уздрман. Мере које су до сада предузете не воде ка томе.

Трошење новца на субвенционисање каматних стопа, како се то данас ради, само одлаже процес консолидације. Влада би морала јасно рећи да неће на себе преузети губитке приватног сектора. Држава нема мандат (све и да има довољно средстава) да субвенционише приватне банке и приватна предузећа и тиме на себе (и пореске обвезнике) индиректно преваљује њихове губитке. Ако то ипак жели да уради, влада се мора вратити у парламент и за такву политику тражити сагласност. Уз то, држава има обавезу према јавним предузећима чија неликвидност додатно угрожава стабилност финансијског система.

Било би добро да влада ове реалности саопшти што пре и да присили привреду и банке да се са њима суоче. Било би у најмању руку неукусно да истину о стварном стању српске економије јавност поново сазнаје од мисије ММФ-а.

финансијски консултант