С ципелом у свет

Нема нама песме без фолклора! И није само звук трубе, као код Бреговића, или фруле, као код Јоксимовића, онај лепи зачин у славодобитним етно-комбинацијама. Умешала се сад и хармоника, она без које се не може замислити шумадијско-моравски позив на плес. А да ствар добије светске димензије, уместо опанка у ритам колца убачена је ципела, сад већ планетарни симбол, јер не служи само за ходање него и за гађање (из протеста). У овом случају ципела нас води директно у Европу, односно на Песму Евровизије, а како ће се тамо показати и хоће ли „изгазити” противнике знаће се већ у мају, у Москви.

Тако су одлучили трочлани стручни жири и СМС гласачи, уз много и аплауза и звиждука публике „Беовизије” прошлог викенда у „Сава центру”.

Ваљаност композиција, пре свега, а затим и сценских наступа, кореографије (подоста „пинковске”), шминкања и машкарања није зависила од Радио-телевизије Србије. Оно што је РТС дао као оквир, као драматуршку основу, режијски додатак, „рад светла” за опрему сваке поједине нумере било је веома добро. Телевизијски спектакл током обе вечери забавио је гледаоце ослањајући се на два сигурна адута у рукама РТС-a. Први је одлично одиграна улога домаћина прошлогодишње Песме Евровизије, други је полет домаћег серијског програма у најбољој традицији Куће.

С разлогом поносан на прошлогодишњи висок професионални домет током три такмичарске вечери у београдској арени, РТС је подсећао на тај доказани успех како елементима сценографије и раскошним променама амбијента за сваку нумеру, тако и преко Јоване Јанковић којој је поново поверен главни водитељски задатак. С друге стране, популарне игране серије биле су захвална инспирација за музичко-говорне везивне пасаже. Цитати из богате ризнице разнородних ТВ серија понудили су овој приредби разноликост костима, мизансцена и игре као привлачност за очи, а препознатљиве музичке теме (често упечатљивије од такмичарских) задовољство за уши. Глумци Милена Васић и Срђан Тимаров, уједно певачи и плесачи, били су пријатно изненађење, готово откровење, по својим извођачким способностима. Да није прошло време гламурозних ревијалних забавних програма, који су такође били заштитни знак Телевизије Београд, овај „шоуменски пар” и те како би побудио интересовање амбициозних „шоумејкера”.

Све у свему, редитељ Дарко Камарит и екипа показали су се као мајстори у новим ТВ формама и технологијама те и ова „Беовизија” улази у историју РТС-а. И мада има чиме да се подичи, РТС је ипак претерао убацујући певаче и певачице у шему „најбоље од РТС-а”, па су тако ређали омиљене ликове и дела – од Небојше Ђукелића до Бранка Коцкице, од Мемедовићевих путописа до преноса бечког Новогодишњег концерта...

Радио-телевизију Србије више нико не гађа јајима. Нема више чега да се стиди, али не мора толико ни да се хвалише.

Да не би изненада добила ципелу у екран.