ЖИВОТ ЈЕ НЕПРАВЕДАН

За таблоиде, јуче, душу је дала вест да је вођа социјалдемократа Војводине Ненад Чанак постао укућанин „Великог брата” серијала на телевизији „Пинк”. „Прес” је то читаоцима открио још прекјуче најављујући текст на првој страни. Наводно, Чанак је пристанак дао у последњем тренутку. Само пре осам дана, у изјави за „Прес” рекао је:„Уте приче може да поверује само луд човек. Та идеја да уђем у ,Великог брата’ толико је глупа да немам шта ни да кажем. Нећу да коментаришемтакве глупости и да се спуштам на ниво тог шоуа”.

Па то баш не личи на једног озбиљног, доследног политичара. Где тоиде да се тврди једно, а ради нешто сасвим супротно.

Шта ли га је могло навести да за непуних десет дана мишљење преокрене скроз наглавачке? Може бити да је превагла брига за народне интересе. Можда се досетио да је народу данас најпотребнија забава? Или да је закључио да је спровођење„глупе идеје” добро за популарност? На тај начин његов лик ће се дубоко урезати у главе широких народних маса. Народ је био ускраћен његових слика у ретким тренуцима одмора, док ћути , шета, спава. Да ли радије спава на левом или можда на десном боку?

Све у свему, не знам због чега се предомислио али не верујем да је због новца, као што пишу појединци и појединке по новиницама. Тим пре што се не зна за колико су се погодили. А зна се за певачице Јелену Карлеушу и Миру Шкорић. Прва је наводно тражила 20.000евра, а онда пристала на пет хиљада евра за три дана у кући. То му дође непуних 1.700 евра на дан. Дочим је Шкорићка добила, наводно, 30.000 евра, али за месец дана. Ако рачунамо да месец има 30 дана, онда ће она, по дану, зарадити мање. Шта можемо. Живот често није праведан.

Ето, на пример, „Борба” пише да је известан Јапанац појео своју пријатељицу, колегиницу са Сорбоне, да му је суђено и да није осуђен. „Исеи Сагава се”, пише „Борба” „уз помоћ свог утицајног и богатог оца извукао од било какве казне”. (Је л’ то правда, у Француској, бре!?) Јапанац је написао књигу о томе, а, између осталог, у њој је записао: „Људско месо има укус као туњевина, изненадило ме је то што је из рана прво почело да цури сало, а онда сам кашиком прокопао свој пут до мишићног ткива и укусног црвеног меса...”. Новинарка „Борбе” препричава: „Канибал је уживао у њеном печеном куку бришући се њеним гаћицама уместо салветом, али га печена дојка није одушевила...”.

Навео сам најмање ужасне делове. Не знам... Када би неко описивао у детаље клање на пример овце или јарета, тешко би се поднети могло. А овде је поприличан број описа убистава људи. Примери се ређају један за другим као да се ради о занимљивој игри, а канибали су, стиче се утисак, симпатични. Јапанац организује конференције за новинаре, има своје обожаваоце... Највећа му је жеља, вели, да проба младе Аустралијанке.

Можда људи воле да читају о грозотама, као што воле филмове страве и ужаса? Али мора ипак постојати нека граница, макар је називали ограничењем слободе. Или ће ускоро и у новинама као на телевизији писати: „Не препоручује се млађима од ...”.

Добро, није ово типичан текст за овај лист који његови читаоци толико хвале, па писма бивају и објављена. Посебно надахнуто („... али док се ви нисте појавили, нисмо знали шта значи професионално, објективно и истинито...”) написао је Градимир Диклић из Љига. Толико ми се свидело да сам потражио његов број телефона, да му честитам. Међутим, не само да Градимир Диклић не постоји као власник телефона у Љигу, него под презименом Диклић нема ниједног претплатника у читавом ваљевском крају (014).

Одмах сте помислили да се то „Борба” сама хвали, под измишљеним именом? Ма не... Пре ће бити да се ради о штампарској грешци. Тако су, наводећи мишљење филмског критичара Димитрија Војнова о 9. марту 1991. године, написали:

„’Мислим да је Вук Драшковић једна од најстрашнијих појава на нашој политичкој сцени. Од свих људи који су распиривали национализам, Вук је данас најбоље адаптиран, толико добро да се оградио од свега с националистичким предзнаком, а избегао је и Хаг’ – каже Димитријевић”.

Тако је Димитрије постао Димитријевић.