Има ли струје у 21. веку

Бити Србин на Косову и Метохији данас подразумева живети у негостољубивом окружењу, на територији коју контролишу (албанске и међународне) снаге опредељене за самопроглашену независност, а сматрати се грађанином државе Србије која нема на располагању ни политичка ни друга средства за практично функционисање своје власти као грађанског сервиса, са свим што то подразумева, од безбедности до комуналија...

То су на својој кожи ових дана нарочито осетили Срби из Косовског Поморавља, односно из Шилова и околине, који су очајнички настојали да обезбеде какво-такво снабдевање струјом, а тиме и иоле нормалан живот. Они имају замашне неплаћене рачуне, али немају приходе из којих би их намирили. Држава Србија жели да им помогне, али под условом да се та помоћ у Приштини и у тамошњим седиштима међународних покровитеља третира као помоћ делу српске територије.

Истовремено, Косовска енергетска корпорација настоји да функционише као сервис (једнострано проглашене) државе чији је главни град Приштина. Спремна је на неку врсту репрограма дугова, али тражи да Срби у Шилову и другим местима потпишу уговор којим ће се обавезати да дуг отплаћују у ратама. На том уговору, међутим, пише „Република Косово”. Београд ту „републику” не признаје, па се сматра да би и само потписивање тог папира било нека врста националне издаје.

Проблем је, дакле, политичке природе и јуче је привремено решен неком врстом политичког договора: Шилово и друга места добили су струју уз посредовање Министарства за Косово и Метохију. Логично је претпоставитида су у томе учествовали и неки битни међународни фактори.

Али то је привремено решење – оног дугорочног још нема и не зна се када ће га бити. Српско становништво на Косову у сваком тренутку може опет да остане у мраку јер стабилно политичко решење још није на видику. Део међународне заједнице сматра да је питање статуса Косова свршена ствар, други део да је реч о противправном чину који у најмању руку треба преиспитати, Београд не признаје сецесију, а Приштина на њој инсистира.

Косовски Срби су се тако, сигурно не својим избором, нашли између чекића и наковња. Демонстрације које су организовали зато су биле очајнички покушај да скрену пажњу на своје свакодневне проблеме. И нису заслужили пендреке. Јер, ово је 21. век у Европи где без струје – нема цивилизације.

Чини се да не би било на одмет да најновији случај послужи као повод за сагледавање реалног утицаја који српске власти могу да реализују на Косову и Метохији, нарочито у српским енклавама јужно од Ибра. Нужно је потражити моделе који ће локалном српском становништву пружити реалне разлоге да тамо остане. У противном и тамошњи људи ће се спаковати и, као многи пре њих, кренути на пут без повратка.