Погледај нас очима детета (1)

У Торонто смо дошли марта 1993. године и за сада успешно покушавамо да сваке године део свог одмора проведемо у Београду. У току моје недавне посете главном граду Србије (речено гласом Зорана Цвијановића из "Муња"), пристао сам да у замену за један капућино и мали Књаз у Шуматовцу напишем нешто на тему – како се свакодневни живот у току 11 месеци у Торонту разликује од оног једног месеца годишње у Београду. Мој проблем #1 је што на српском језику нисам написао ништа дуже од пар редова бар задњих четврт века (за последњи састав из српског језика у 4. разреду гимназије на тему "Братство и јединство наших народа чувамо као зеницу свога ока" сам добио 5- али ми то није помогло да га сачувам мада, хвала на питању, још нисам слеп). Проблем #2 (враћам се на проблеме после мале дигресије) што не владам најбоље новим српским фразама (екстра, само опуштено, испоштовао сам те, цимни ме и сл.) да би мој стил писања био савремен, те ће све ово што следи бити писано стилом 80их (стил је човек сам, рекао је Буфон и моја наставница српскохрватског Милена Бајић) и тешко разумљиво млађима од 40. Проблем, или како позитивно мислећи Канађани воле да кажу – "изазов" #3 је о чему писати?

Mожда о томе како у Торонту не постоји ни минимална могућност да се у уторак пре подне, негде у кафићу опуштено пије капућино са малим Књазом (кога иначе има у «Старом Граду» и сличним продавницама производа из миле нам наше); ако неко то и ради, није опуштен, већ стално гледа на сат (када ће крај паузе за ручак) или преко рамена (само да ме нико не види)

Или како штапић од поједеног сладоледа не мора да се носи 250 метара до прве канте за ђубре, а ако случајно и мора, нико неће посегнути за алтернативом (која то у Београду није, већ је правило) и бацити га на плочник. Ако у Београду видите некога да носи штапић за сладолед и унезверено гледа као да тражи најближи wc, онда је то наш радник на сталном раду у иностранству

Или можда о следећој ситуацији: пут вас наведе у Београд на само један дан и у току шетње Кнез Михајловом купите уметничку слику. Да бисте исту изнели из земље по закону ви морате да одете прво у Завод за заштиту споменика (где ће вас љубазни чувар између залогаја бурека упутити или да седнете на кауч или да уђете на једна од двоје врата) да добијете "мишљење о томе да ли је дотична слика национално благо које треба да је у музеју а не у продавници у Кнез Михајловој или можете да је носите".

Љубазна службеница ће вас питати "шта вам треба", што је сасвим у реду, јер људи који носе слику под мишком могу да  дођу у Завод ко зна зашто, и онда  ће вам објаснити да морате да  платите таксу и то не у истој згради, или улици, већ у пошти код пијаце пола километра даље; ако звучим негативно, варате се – пола километра пута два и већ сте ходали више него просечни Канађанин за недељу дана; то је један од разлога што су наши људи шланк а Канађани дебељушкасти (са изузетком Памеле Андерсон, једине Канађанке опеване од стране Блаже).

Онда морате да се вратите у Завод и испуните упитник за који вам треба завршена ликовна академија, јер како другачије можете да будете сигурни да ли је оно што желите да изнесете из Србије (речено гласом Зорана Цвијановића из "Муња") "уље на лесониту" а не "гваш на  дасци" или "темпера на панелу"; када сте добили "мишљење" (надамо се позитивно), морате да одете до Министарства за односе са иностранством у Немањиној (то је она улица у којој су стогодишња стабла крила предивне сиве фасаде из периода социјализма, па их је неко паметан посекао да сада уживамо у истима – мислим на фасаде) где ћете затражити дозволу за изношење слике из земље.

Ту имате несрећу по вашу физичку кондицију да се такса може уплатити већ на суседном шалтеру (прва такса је била само за мишљење) али и несрећу да вам господин на шалтеру (коме ће требати 8 минута да скрене поглед са читуља у Политици на вас) каже да дођете по дозволу за 7 дана. На ваш коментар да ви путујете за 3 дана и да вам иста треба пре но што отпутујете, само ће аутоматски одговорити – па нисте ви једини (призор из Монти Пајтона, ви сте потпуно сами у бескрајном ходнику шалтера, господин пред вама има бар још једну страну умрлица да заврши пре него што може да почне да ради на вашој дозволи, у чијем доношењу ће се несебично ослонити на "мишљење" Завода, а уз мало среће то ће се поклопити са тренутком када ће његова колегиница са суседног шалтера завршити са турпијањем ноктију. На жалост не знам ко још треба да ради на издавању дозволе да би се покрило 7 дана).

Питам се како странац, који не говори српски и који је искочио са брода који крстари Дунавом и има 2 сата слободног времена у Кнезу да све то зна, када ни продавачица слике то не зна? То се зове мистерија, или како је мој другар Игор обичавао да каже – енгима. Наставиће се...