Оставке због Министарства

Чланови Управног одбора Народног музеја у Београду: проф. др Марица Шупут, председник, инж. арх. Драгомир Ацовић, Татјана Бошњак, музејски саветник, проф. др Александар Палавестра и др Мила Поповић-Живанчевић јуче су Влади Републике Србије и Министарству културе Републике Србије и Високом одбору за реконструкцију Народног музеја у Београду поднели неопозиву оставку јер: „Нити можемо, нити смемо, нити желимо да будемо саучесници у уништавању Народног музеја и највећег културног блага наше земље.”

У тексту оставке се, између осталог, подсећа да је „као што је јавности познато, стална поставка Народног музеја већ годинама затворена пошто су услови у Музеју изузетно лоши за чување и излагање највећег културног блага ове земље. Због тога се још 2002. године приступило опсежним плановима за темељну реконструкцију, адаптацију и доградњу Народног музеја, које је у свим планираним фазама подржала Влада Републике Србије. Влада је 2006. године усвојила и детаљан програм реконструкције Народног музеја.”

„Од половине 2007. године Министарство културе, надлежно за давање сагласности и дозвола којима би се наставио започети процес, зауставило је већ договорену динамику радова на реконструкцији Музеја. Овај застој претворио се у потпуну парализу половином 2008. од када је члановима Управног одбора постало немогуће да успоставе било какав дијалог с Министарством културе. На писма Управног одбора, телефонске позиве, апеле преко медија, чак и на лична пријатељска посредовања, званичници Министарства углавном нису одговарали. Они ретки, изнуђени одговори челника Министарства садржавали су спектар логички некохерентних ставова од ’пријатељских савета’ да Музеј никако не треба да своје проблеме износи у јавност, па до сасвим паушалних, неоснованих, неаргументованих, чак и арогантних оптужби у јавним гласилима.

Због овако неозбиљног и непрофесионалног става Министарства културе и његових челника, Народни музеј се нашао у безизлазној ситуацији. И то не само управа Народног музеја, запослени у Музеју и Управни одбор, већ – што је много важније – читаво културно благо које се чува у Музеју: свих оних 400.000 артефаката, од скулптура са Лепенског вира до слика Гогена, Пикаса, Надежде Петровић и других. То благо је запаковано за пресељење и тако стоји у неусловној згради већ више од годину дана што, сасвим извесно, може изазвати његово оштећење па довести и до озбиљнијих последица.

Шта радити: пустити да запаковани предмети пропадају у условима који нису примерени чувању артефаката, или их извадити из кутија и вратити у трошне витрине, а слике окачити назидове са којих је опао малтер и из којих испадају радијатори? У оба случаја, национално благо се тренутно чува у згради где се температурне разлике крећу и до 30 степени и где је постало немогуће успоставити неопходне микроклиматске и безбедносне услове. Због тога је, да подсетимо, и започет читав пројекат реконструкције Музеја. Или учинити нешто треће? Можда преселити артефакте у наменски изграђен депо? Шта год да је решење, за њега је неопходна дозвола Министарства културе. А Министарство ћути, не даје одговоре на ова питања, нити нуди било какво решење.

Назад се не може, а напред се нема куда, углавном зато што је управо само Министарство културе блокирало пут својом необјашњивом опструкцијом реконструкције Народног музеја. Додуше, недавно је стигао један речит, мада посредан, одговор Министарства културе. За реконструкцију Народног музеја у наредној години одобрено је 6.513.316. динара. Ваља подсетити да је с опструкцијом реконструкције Министарство културе започело много пре светске економске кризе, која је сада, очигледно, свима постала универзално оправдање.”