Радикалска реанимација велике Србије

Нешто више од годину дана пошто је, у јеку председничке кампање, „најнапреднији” међу радикалима Томислав Николић обзнанио да је сан о великој Србији на граници Карлобаг, Огулин, Карловац, Вировитица за њега и коначно мртав, радикали лојални Војиславу Шешељу су у част свог лидера и шесте годишњице његовог заточеништва у Хагу протеклог викенда покушали реанимацију најрадикалнијег радикалског сна.

„Бранићемо идеју велике Србије док се не оствари, док не буде у границама Карловац, Карлобаг, Огулин, Вировитица”, рекао је потпредседник СРС-a Драган Тодоровић на скупу у „Сава центру” који је благословио и један свештеник Српске православне цркве.

Повратак реторици која се сматра синонимом за деведесете и чије умекшавање је, како тврде истраживачи, Николићу на председничким изборима 2004. године донело чак 400.000 гласова више него што је Шешељ освојио на изборима који месец пред одлазак у Хаг (у децембру 2002. године) дугорочно радикалима више може штетити него користити, сматрају аналитичари.

„Повратак оваквој реторици у овом тренутку може имати неколико разлога – да се омеђи простор радикалне десне позиције, да се добије део тог бирачког тела што би, како се они надају, а што сматрам мало вероватним, могло да се надогради евентуалним повратком Шешеља из Хага”, анализира Зоран Стојиљковић, професор на Факултету политичких наука у Београду. „Дугорочно, ова стратегија се чини непродуктивном и може допринети маргинализацији СРС-а”, сматра Стојиљковић.

Ипак, радикали пооштравање своје реторике (започето убрзо после распада странке и пада рејтинга) не сматрају никаквим повратком на старо.

„Не враћамо се нигде, јер нигде нисмо ни ишли”, каже за „Политику” Драган Тодоровић, кога су упућени у збивања у овој странци сматрали другим човеком СРС-а и у време док је Томислав Николић био на њеном челу. Радикали, тврди он, никада нису ни одустајали од сна о великој Србији, већ су се њега „одрекли само појединци као што су Тома и Вучић”.

„То је Шешељев животни циљ и опредељење. Сан о великој Србији подразумева да ћемо, када се стекну услови, инсистирати да се оствари вековно право Срба, гарантовано и Лондонским споразумом из 1915, да заокружимо територије на којима су Срби живели. То не подразумева да ћемо циљ остварити војним средствима, то су подметања. Тешко је рећи када ће се то остварити, јер је потребно да се промени однос снага у свету, пре свега доминација Сједињених Америчких Држава, које диктирају начин понашања. То што вама то изгледа нереално, то је ваша ствар, али и Јевреји су чекали 2000 година да се врате на обећану земљу. Сваке године су се поздрављали са „Догодине у Јерусалиму”, па зашто се онда Крајишници не би поздрављали са „Догодине у Книну”, каже Тодоровић.

Овакву политику својих бивших партијских другова Александар Вучић, заменик председника Српске напредне странке, сматра пропалом. „Кад кажете Карлобаг, Огулин, Карловац, Вировитица ви, у ствари, причате о Сплиту, Вису, Шолти, о местима где више не живи ниједан Србин. Па, нисам луд да причам да ће Сплит и Макарска бити Србија”, каже освешћени Вучић.

Он сматра да је повратак старој реторици тактика радикала која има за циљ да их позиционира на ултранационалистичкој десници, коју им, каже, напредњаци радо остављају: „Ето им је. Шешељ је од мене и Томе тражио да се вратимо тој реторици да Коштуница и ДСС не би били радикалнији од радикала. Ми смо одбили и препустили им ту позицију”. То што су он и Николић престали да помињу границе велике Србије, тврди Вучић, није због зато што им је, како су писали медији, једна америчка лобистичка фирма саветовала да промене имиџ и да никако не подсећају на радикале који су се позивали на границе Велике Србије .

„Повратком на стару реторику радикали ће пре одбити бирачко тело него што ће некога придобити”, каже Светлана Логар, истраживач агенције „Стратешки маркетинг”.

„Колику подршку има идеја о великој Србији најбоље илуструје то што је две трећине бирачког тела радикала ’покупио’ Николић. А питање је и да ли они што су остали одобравају овакве ставове. Највећи део бирачког тела радикала није подржавао ратнохушкачку политику, али су их радикали придобили на причу о бризи о транзиционим губитницима. Истраживања показују да грађани Србије нису спремни више да ратују ни за оно што сматрају својим, као што је Косово, а не за нешто друго. Највише што су спремни да ураде и за Косово је потписивање петиције”, објашњава Светлана Логар.

Драгана Матовић