Мали Буда у Великом брату

Већ је стекло статус научне теорије тумачење о лукаво постављеној и погубно оствареној политичко-медијској завери „бившег режима” по којој је пажња народа померана са тмурне стварности у којој је живео на ружичасте фикције које је гледао на ТВ екрану. Створени су и одговарајући термини од којих је „пинк култура” онај најпознатији.

Понавља ли се историја ових дана? Времена су суморна. Економска криза узима маха. На Космету ништа ново. Влада колебљива, парламент неефикасан... Али ТВ занимације у изобиљу. И после „Пинка” – „Пинк”.

Телевизија Б 92 одустала је (коначно) од „Великог брата” и ето њега сада на ТВ Пинк, а он не би био махер за шоу-бизнис кад не би зачинио и досолио. Мирођија у тој чорби сада је Ненад Чанак, народни посланик и председник Лиге социјалдемократа Војводине. Иако тврди да је дошао у програм који је „дно дна” да га раскринка и растури изнутра, чини се да му друштво укућана прија више него оно у скупштини. Махом седи мирно, као Буда, изговарајући по коју мудрост у виду пословице, не млатара штапом, не виче, не вређа по околини. Како је кренуло, остаће ту још, на сопствено задовољство, радост укућана и уживање публике.

Ово посланичко пресељење скрајнуло је доскора живу јавну дебату о смислу директних ТВ преноса скупштинских заседања. Стигла је нова понуда за целодневно праћење. Стога ће главни актери у парламентарном театру морати добро да се замисле како да одговоре на овај изазов. Сем ако се још неко од њих не кандидује за улазак у Кућу великог брата, па да она постане још забавнија од Дома Народне скупштине.

Озбиљне политичке теме претварају се у атракције и добијају обележје скандала не увек вољом медија. Десило се то са Законом против дискриминације када је цео корпус људских права сведен заправо само на сексуална, прецизније речено на хомосексуална. Показало се то и у емисији „Да. Можда. Не.” РТС-а и у „Утиску недеље” Б 92…

Првобитна реакција цркава на Закон тицала се у основи третмана хомосексуалности и односа јавног и приватног у овој „појави” – одговор хомосексуалаца био је недвосмислен: „појавност” свуда и на сваком месту, на улици, у ТВ студију, на Фесту...

Од свих мањинских група на које би Закон требало да се односи хомосексуалци су очито најорганизованија, најагилнија, најутицајнија. Могле би њеном борбеношћу да се окористе и друге мањине (Роми, инвалиди, деца без родитељског старања, старци без деце у социјалним установама), да се за њом  „шлепују” посебно оне међу њима које своју објективну угроженост не успевају да истакну као друштвени и наметну као државни проблем.

С друге стране, неке од њих избориле су за себе сталан медијски простор и специјализоване ТВ емисије које су постале редовне ставке у ТВ шеми. Та врста емисија понекад је пуко испуњавање програмских обавеза, понекад се десе и амбициознији приступи као у серији „Дрво живота” на Студију Б.

Ако једном и хомосексуалци добију своје стално ТВ време (што се као захтев у низу може очекивати) биће то, сходно досад показаним знањима и вештинама, бар у формалном погледу, занимљив и модерно конципиран ТВ производ.