Уметност јача од мржње

Филмски редитељ Горан Паскаљевић одликован је највишим орденом Републике Француске који се додељује уметницима светског реномеа. Паскаљевић је одликован орденом за уметност и књижевност, у рангу официра, "за квалитет уметничког стваралаштва", наводи се у саопштењу француског Министарства културе.
По жељи нашег редитеља, ово признање биће му уручено 22. фебруара 2008. године, на отварању београдског Феста. Горан Паскаљевић, ђак чувене прашке филмске школе и редитељ 14 играних филмова, тренутно припрема два нова филма, прву српско-албанску копродукцију "Медени месец" и филм "Излечење" који ће снимати у Ирској.

Наш награђивани редитељ тренутно борави у Београду и приводи крају припреме за ретроспективу коју ће од 9. до 31. јануара приредити Музеј модерне уметности (МоМА) у Њујорку.

Шта за Вас значи орден Републике Француске којим сте одликовани за допринос култури?

Изузетно сам поносан што ме је Француска одликовала. За ту земљу ме веже много тога. Моје образовање је највише базирано на руској и француској књижевности, на француској култури сам васпитаван, ожењен сам Францускињом, дуго сам живео у Француској и сада, тренутно, више живим тамо него у Србији. Најпоноснији на орден којим ме је Француска одликовала данас би био мој деда Бора Павловић, који је прешао Албанију и доспео на ону чувену лађу француску. Никада га нисам упознао, али су ми бака и мајка говориле да доста личим на њега.

Зашто сте изразили жељу да Вам орден буде додељен на отварању предстојећег Феста, а не у Паризу како је било планирано?

Не фасцинира ме гламур Јелисејске палате. Пошто имам право избора, одлучио сам да орден примим у Београду, и то баш на Фесту јер, уз Југословенску кинотеку, овај фестивал сматрам подједнако значајним у мом филмском образовању као и Прашку академију коју сам завршио. Уз Битеф и Бемус, сматрам да је Фест веома значајан културни догађај у Србији која се тешким корацима ипак приближава Европи. Када већ нисмо у Европи, помислио сам: "Зашто не бих покушао да на тренутак Европу доведем у Србију".

У честитки коју Вам је упутио Борис Тадић, председник Србије, истиче се да сте "својим радом допринели побољшању угледа Србије у свету и ова награда је најбољи доказ да сте радили на прави начин". Колико је ово обавезујуће?

Свако високо признање обавезује. Нисам завршио своју каријеру и осећам потребу да својим будућим радом још једном оправдам награде и одликовања које сам добио. Не само орден, већ и ретроспектива која се припрема у Њујорку обавезују ме да новим филмовима докажем да нису погрешили када су баш мене изабрали.

Музеј модерне уметности (МоМА) у Њујорку у јануару ће приредити ретроспективу свих Ваших играних филмова. Како теку припреме?

Нове копије мојих филмова направила је Југословенска кинотека уз помоћ Владе Србије и оне остају као трајно културно добро. Врло сам им захвалан јер знам да ће сутра, када мене не буде било, остати моји филмови у Кинотеци, у добром стању. Са неколико својих сарадника улажем доста енергије да, за минимална средства, припремимо материјале којима бисмо се достојно представили. Ова ретроспектива јесте велика шанса за измену слике о Србији. Њујорк је данас најзначајнији културни центар света, а ово је шанса која се не пропушта. Успеси мојих филмова у иностранству, сасвим извесно, помажу угледу земље. Што се тиче државних субвенција, оне су за цео мој филмски опус укупно мање од средстава које су ове године утрошена на неуспешни, паланачки конципиран Национални филмски фестивал у Новом Саду, где се трошило шаком и капом, без коначног правдања рачуна јавности.

Недавно сте, на фестивалу у Риму, најавили филм "Медени месец", прву српско-албанску копродукцију. О каквом филму је реч?

Пре годину дана био сам гост фестивала у Тирани на коме су приказани моји филмови "Буре барута", "Сан зимске ноћи" и "Оптимисти". Публика је изузетно реаговала на филмове, добро су ме прихватили. Нису ме питали о Косову већ смо разговарали о филму и уметности. Том приликом сам срео младог писца и продуцента Генца Перметија и дошли смо на идеју о првој српско-албанској копродукцији. Две недеље после тог разговора послао сам му прву идеју о том филму. На сценарију радимо већ годину дана и завршили смо прву верзију сценарија.

Када кажете да ћете радити прву српско-албанску копродукцију људи код нас одмах помисле да ће бити речи о Косову. "Медени месец" нема везе с Косовом. То је савремена прича о младим брачним паровима из Албаније и Србије који желе да оду у Европу уверени да су им тамо врата широко отворена. Међутим, када оду, они увиђају да су у Европи третирани као грађани другог реда. Тај филм ће више бити критичан према Европи, него према Србији и Албанији.

Које утиске сте понели из Албаније?

Албанија и Косово су две различите средине. У Албанији има 25 одсто православаца, 15 одсто католика и 50 одсто муслимана. Они су измешани и не обраћају пажњу на то ко је које вере.

Исконска нетрпељивост међу нашим народима не постоји. Њу су створили националисти, са наше и њихове стране, и она је онемогућила да се посећујемо, упознајемо и размењујемо искуства. У време када се потпирује мржња због свега што се догађа на Косову, Генц и ја смо схватили да је то тренутак да покажемо да смо у стању да једни другима пружимо руку кроз културну сарадњу.

У вести о новом филму агенција Анса је пренела да сте изјавили да ћете "поново бити названи издајником". Зашто то мислите?

Ако до филма дође, назваће ме издајником као и у време када сам јасно и гласно био против Милошевићеве политике и када сам рекао да ће таква политика на Косову довести до општег страдања, што се и догодило. Уморан сам од такозваних патриота који свој патриотизам претварају у огромне суме на својим банковним рачунима. Патриотизам је, по мени, обавеза да учините све да се у земљи живи боље, да се побољша стандард, да се створи перспектива за младе генерације, а не да их водите у нове сукобе.

Како гледате на решавање питања статуса Косова?

Ако дође до једностраног проглашења независности Косова, то ће изазвати потресе на Балкану. То неће донети ништа добро. Ако до тога дође, морамо да се суочимо с реалношћу јер се велике силе не зову случајно великим. Морамо да будемо мудри и учинимо све да заштитимо Србе на Косову. Стално се говори о територији, а мало о људима који тамо живе. Уколико до немира дође, они ће опет бити на мети. Косово је у очима Европе црна рупа и сви би желели да се тај проблем реши. У данима који долазе треба бити паметан, треба сачувати хладнокрвност и не подлећи реторици која нас води у већу мржњу, па чак и у изолацију. Излаз из свега видим у будућности када ћемо сви бити део Европе.

Изјавили сте да би, "у тренутку косовске кризе и мржње српских и албанских националиста, било генијално направити копродукцију јер је уметност јача од мржње". Да ли је заиста јача?

Мржња је изузетно јака, понекад јача и од љубави. Довољно је да читамо Шекспира, "Ромеа и Јулију", и да нам то буде јасно. Уметност је ту да укаже колико је мржња разарајућа и да опомене уколико су људи спремни да ту поруку уметности прихвате. Зато и желим да снимим српско-албанску копродукцију да бисмо ту поруку послали јер мржња не сме да надвлада. Уколико мржња надвлада, разарају се све људске вредности и долазимо до ништавила.

Поред филма "Медени месец", увелико радите и на новом играном филму који ћете снимати у Ирској?

У Ирској радим на пројекту "Излечење". Реч је о адаптацији драме "Шта је то у људском бићу што га води према пићу" Душка Ковачевића. По тој драми сам снимио "Посебан третман", а "Излечење" неће бити римејк тог филма већ ново читање те одличне драме. Потписао сам уговор са ирским копродуцентима и очекује ме избор глумаца. Као што видите, имам за сада два пројекта и видећемо који ћу први реализовати, зависно од многих околности у свету филма и ван њега.

Тврдите да се гледањем Ваших филмова "може пратити историја Србије, али и њене душе"?

Обично не гледам своје филмове али, сада, када сам припремао ретроспективу, гледао сам "Чувара плаже у зимском периоду" и друге моје филмове и изненадио сам се колико они одражавају дух времена у Србији. Верујем да ће они који буду гледали филмове у Њујорку имати слику о Србији некада, и данас. Публика ће увидети ко смо и боље ће нас, верујем, упознати преко мојих филмова него преко политички обојених медијских извештаја.

-----------------------------------------------------------

Стручност испред политике

Били сте ангажовани у предизборној кампањи странке Г17 плус. Да ли ћете, и у којој мери, бити ангажовани на новим изборима?

Код Г17 плус ми се допадао слоган "Стручност испред политике". У тој кампањи имао сам своју мини кампању, а то је била борба за очување животне средине и за заштиту животиња. Странка Г17 плус није добила министарства преко којих може да преузме пуну одговорност и реализује оно за шта сам се борио, али има позитивних помака. Закон о заштити животиња који нисмо имали, и чији нацрт је направљен пре годину дана, сада је на корак од усвајања, а то је нешто на чему сам активно радио. Позитивно је и то што у неким београдским општинама, као на пример у Општини Палилула коју води екипа младих и способних људи из различитих политичких партија, има много ентузијазма да се конкретно помогне решењу проблема заштите животиња.

-----------------------------------------------------------

Без "буразерске кинематографије"

Недавно је дошло до промена у Филмском центру Србије? Доста сте критиковали ФЦС, како га сада видите?

Када је Бранислав Лечић постао министар културе позвао ме је и дуго смо разговарали о кинематографији. Изнео сам му идеју о оснивању Филмског центра Србије који би био формиран по угледу на Француски филмски центар. Француска је земља која штити своју културу, поготову филм. Она се успротивила Америци и сачувала свој филм кроз државне субвенције. Наш ФЦС је формиран у време мандата Драгана Којадиновића и око њега се окупила група људи која је то схватила као приватну прћију. Против тога сам се бунио. Данас, с много оптимизма очекујем да ће се све средити, да ће се увести правила која ће дати предност квалитету и коначно укинути "буразерска кинематографија" у Србији.