Да ли је слободна трговина фер

Под притиском кризе и у страху од социјалних немира, развијене државе интензивно разматрају начине којима би заштитиле своје привреде. Преиспитивање концепта слободне трговине почело је знатно раније, а криза је само оснажила постојеће протекционистичке захтеве. Слободна трговина као да излази из моде, а полако се помаља нова кованица – фер трговина (fair trade).

Слободна трговина је чедо развијеног света. Она је омогућавала западним државама да својом робом, чија је конкурентност почивала на супериорној продуктивности, неометано освајају светска тржишта. Све док су ове земље доминирале глобалном економском сценом, слободна трговина није имала мане.

Мане су почеле да се појављују када су велике западне компаније, у интересу сопственог профита, почеле да измештају производњу у државе са квалитетном и јефтином радном снагом. Јефтина роба враћала се затим у развијене државе на радост локалних потрошача. Тек касније, потрошачи развијеног света почињу да примећују како све теже долазе до посла, као и да све више раде за све мање пара. Кроз процес глобализације ниске плате земаља у развоју обориле су наднице индустријских радника на Западу.

На другој страни, слободна трговина пружила је шансу оним државама у развоју које су успеле да искористе предности глобализације и створе сопствену индустрију високог квалитета. То се пре свега односи на Кину, Индију и земље југоисточне Азије. Развијене државе нехотице су створиле такмаце са којима се све теже носе.

Упркос озбиљности кризе, заокрет ка протекционизму неће бити ни брз, ни радикалан. Међународна трговина почива на правилима која су годинама стварана кроз Светску трговинску организацију (СТО) и кроз густу мрежу билатералних и регионалних трговинских споразума. Економска међузависност држава је данас већа него икад, а односи моћи уравнотеженији.

Радикалније увођење протекционистичких мера, све и да се уклопи у правила СТО, одмах би наишло на снажан одговор – ако ви не купујете нашу робу, ми нећемо куповати вашу робу или ваше вредносне папире. Услед система тзв. вертикалне интеграције, огроман број производа је збир компоненти које се производе у више различитих земаља, па је промет полупроизвода велика ставка у међународној трговини. Ако се подижу царине на полупроизводе, тада се кажњава сопствена индустрија која те производе користи. Односи власништва такође су постали врло сложени – ако би Британија подигла царине на увоз производа из Кине, на пример, казна би на крају могла стићи британског власника кинеске фабрике.

Увођење новог протекционизма зато ће бити много суптилније. Биће то дуготрајни шаховски меч на више табли, свако са сваким. Стратегија и степен агресивности биће пажљиво бирани и прилагођавани противнику. Основне контуре нове стратегије под називом фер трговина већ су јасно видљиве.

Промотори концепта фер трговине наједном почињу да брину о еколошком стању планете и инсистирају да државе у развоју много више улажу у еколошку заштиту. Још је дирљивија изненадна брига за раднике и радничка права у тим државама. Акценат је сада на побољшању услова рада и хигијенских стандарда, на социјалној и здравственој заштити. Овоме се нема шта приговорити, осим мотивације.

Западне земље више не могу обарати реалне наднице, а да при томе не ризикују унутрашњи социјални рат. Крајњи циљ новог, „зеленог” протекционизма је да се државама у развоју наметну нови трошкови који би смањили њихову конкурентност.

Истовремено, повећаваће се захтеви и пооштравати стандарди које ће увозна роба морати да испуни да би стигла на западна тржишта, а осетљивост на евентуалне дампинг цене ће се појачати. Кроз политичку и медијску кампању, компаније ће бити под сталним притиском да своју измештену производњу врате у земљу. Притиску ће бити изложени и страни радници у развијеним земљама. Они ће бити први на листама за отпуштање и последњи у реду за добијање посла.

Најснажније земље у развоју ће тражити нова решења за нове изазове. Њима је процес глобализације даровао огромно индустријско искуство, као и економску зрелост која се не сме потценити. Азијски одговор би, на пример, могао бити у већој регионалној интеграцији. Свет је у новој и опасној фази, каква увек долази након прекомпоновања глобалне економске сцене. Проблем је још сложенији, будући да се и геостратешка карта света мења.

У најгорој позицији ће се наћи државе попут Србије, које су ван регионалних интеграција, економски безначајне и зато без јаког преговарачког адута. Ове државе ће морати да помогну себи и конкурентности своје индустрије пре свега обезвређивањем сопствене валуте и подизањем стопе штедње упркос ниском нивоу дохотка. И у преговорима са ММФ-ом српски званичници би морали имати на уму нову економску архитектуру која се ствара, као и положај Србије у њој.

www. nkatic.wordpress.com

Финансијски консултант