Поглед кроз немачки прозор...

Бити човек то је све, кажу неки, и у праву су...
О месту рођења, касније о месту и околностима живљења, одлучују углавном околности. Рећи „одлучио сам да одем и тако свесно донео важну и исправну одлуку“ не значи ништа више од одлуке остајем и борим се овде где сам рођен јер ту припадам.

Рећи „идем и вратићу се“ подједнако је поуздано као чути од ноторног алкохоличара „не пијем више“ (а можда ни мање). Једном речју, не постоји идеалан рецепт за било шта на овом свету, поготово не за тако нешта комликовано као за људску судбину ван „родне груде“. Често завист, туга, мрзовоља, фрустрација, мржња, инерција одређују наш суд о неким темама и будућим одлукама. И то је људски и нормално. Не треба замерити... Појединац није створен да буде идеалан, иначе би био већ у музеју.

Осуђивати оне које су отишли подјенако је бесмислено као љутити се на реакције о тим истима од оних који остају. Или обрнуто. Сви се ми мењамо а нови погледи или ти „светоназори“ изненаде и нас саме јер су нови. Увек су нови бар из два разлога где год били: мењамо се ми сами и мења се наше окружење, ма шта ми мислили о томе. И то је добро, често болно али једино могуће.

Неко је рекао „ко живи у прошлости или/и садашњости нема будућности“. И чини ми се није много погрешио... Јер прошлост, тако мекана и филтрирана примамљује и зове... као илузија, фатаморгана....

Понекад, са укусом туге у устима или чежњивим погледом покушавамо да сложимо неко коцкице живота које нам значе. Са више или мање успеха. И увек остане по неки недовршени прозор у тој грађевини кроз кји се пружа поглед...и тако видимо оно што смо пропустили или нисмо достигли а могли смо.... И то је добро тако.

Заокружен живот ми личи на „Happy Meal“. А то баш нешта не „шмека“.