Иза кулиса

Музика састава „Arbouretum” израња, као викиншки дракар, из неких маглуштина. Доноси са собом стрепњу, мистику, недокучивост и оностраност. У њој се разазнаје линија која спаја религиозни фанатизам пуританске Америке, фолкерски фатализам Ричарда Томпсона и буги мистика Јанговог бенда „Crazy Horse”. Могла би да буде саундтрек за стрип Мила Манаре „Индијанско лето”, а и звук неког празног простора чији је сваки делић прожет језом.

„Arbouretum” припадају рокерском жанру који зову „psych folk”. Овом синтагмом се означава врло слободно спајање фолк музике и психоделичног рока. Оснивач групе је Дејвид Хојман, који је некада свирао са Вилом Олдемом, познатијем као Бони ’Принс’ Били. Албум „Song Of The Pearl”, који се појавио ових дана трећи је у њиховој дискографији. Прошли, из 2007. године, „Rites Of Uncovering”, промовисао их је као важан рок бенд.

У њиховој музици исконско и митско, пронађени током психоделичног трипа, спојени су са чврстом рокерском вером и одговарајућом свирачком вештином. На новом албуму „Song Of The Pearl” рокерска фокусираност је евидентнија. Електричне гитаре преузелу су главну улогу, песме добиле чвршћу структуру, а бенд прецизну оријентацију.

Такав поредак ствари није, међутим, нашкодио тајновитости и необичности ове музике. И даље је несвакидашња. Електричне гитаре, као змије репождерке, јуре сопствене звукове, Хојман пева као опседнути шаман, музика наговештава некакве магле које скривају праву природу ствари и носе у „време пре времена”.

Променивши текстуру рок песме Хојман је променио и њену природу. Добила је својства слична LSD пилули. Води на пут иза кулиса стварности. Гитарске деонице нису сведочанство виртуозитета, већ средство којим се тај пут прелази. Начин на који је електрична гитара употребљена у нумерама „Down By The Fall Line” и насловној потврђује ову тврдњу. У неким другим – „False Spring”, „Infinte Corridors” – гитаристичка жестина наговештава изненађења која се на таквом путовању могу очекивати. Песма „The Midnight Cry”, својеврсна расправа о идејама о смаку света теолога из 19. века Вилијама Милера, вишеструко је занимљива.

Албум „Songs Of The Pearl” завршава се Дилановом песмом „Tomorrow Is A Long Time”. Љубитељи рок музике знају како су ову песму отпевали Елвис Присли, Род Стјуарт, Сенди Дени, Одета и многи други. Знају и Диланову верзију. „Arbouretum” су нашли свој начин. Претворили су је у меланхолични блуз: људски глас, електрична гитара изобличеног тона и успорено време као „последње ствари” људског битисања.

У верзији бенда „Arbouretum” рок музика је средство самоспознаје. Њоме се трага за материјалом од кога смо саздани. Откриће да су то успомене и снови има благотворно дејство.Терет реалности постаје лакши.