Испеци, па реци

Прошла недеља нимало није била досадна за хроничаре домаће политичке сцене: после састанка са ММФ-ом, када је постало јасно да ће нам бити одобрене тражене три милијарде долара, разуме се, под одређеним условима, у редовима власти као да је почело такмичење у томе ко ће изнети радикалнију идеју како да се ти услови испуне.

Порука ММФ-а је, очигледно, била да најпре треба санирати рупу у државном рачуну. Проблем, наравно, није у расходној страни буџета – хвала богу, паре се троше редовно, ако не већ и обилато – већ на страни прилива, где ствари не иду према очекивањима.

Па како се не може трошити оно што се нема, односно на државном нивоу и може, али није здраво, а и прихватили смо да будемо под надзором, ствари треба уравнотежити – заврнути новчане славине на једној страни, а повећати буџетске приходе на другој.

Па су тако, рекло би се из рукава, извучене две на први поглед разумне идеје: да се смањи број министарстава и да се додатно опорезују све плате, почев од „цркавица”, па навише.

Да ли је ово била идеја експерата ММФ-а, или је резултат домаће памети, за ову прилику је свеједно. Тек, оно што се чуло с највиших места преко викенда открило нам је да све оно што је тим поводом претходно казано није било и добро одмерено.

Показало се, наиме, да оно што је пожељно није и реално и да су многи прво рекли „хоп”, а онда одлучили – да не скоче.

Да ли смо баш током састанка са ММФ-ом открили да нам је држава (пре)скупа? Наравно да не. Да ли смо то знали и кад је нова коалиција, погађајући се, одлучила да формира владу са рекордних 25 министарстава? Знали смо, дабоме. Да ли смо могли благовременије, са више плана и систематичности, да уђемо у реформу државне управе, да је рационализујемо и модернизујемо?

Могли смо, али нисмо. То одлагање сада има нову, вишу цену.

Најава да ће се смањити прегломазна влада, па онда одустајање од тога, претње новим, свеобухватним порезом, а онда предомишљање, показали су да наша политика има један суштински проблем.

Он је у томе што на догађаје реагује, уместо да им иде у сусрет. Ми обично не очекујемо оно што је другде очигледно, па зато реформе доживљавамо више као изнуду него као сопствени сврсисходан избор.

Сада смо дошли у ситуацију да дубоке реформске резове морамо да правимо на плитком социјалном ткиву, тупим скалпелима и у околностима када нас је светска криза оставила без анестезије. Њу не може да замени министарска демагогија, али би ваљало, бар у овако тешким околностима, да они коју су позвани да нам саопштавају важне одлуке имају у виду ону елементарну народну мудрост која вели: „Прво испеци, па реци”.