Шарм хибридног филма

Ништа ново нећете сазнати о урбаној легенди Влади Васиљевићу званом „Влада опел” и „Влада кључ”. Ни ко је, ни одакле је, ни какав је заправо био. У „Београдском фантому“ његов лик и даље остаје фантомски, али је публика ипак добила филм са свим потенцијалима биоскопског хита.

Ни структура филма, ни редитељски поступак за који се у свом првенцу определио Јован Тодоровић нису новотарије. Све је већ виђено. Додуше, чешће на телевизијским каналима какви су, рецимо, „History” или „Discovery”, на којима су серијали филмова документарно-игране структуре устаљена форма и уобичајени начин расветљавања догађаја или живота личности о чему сведоче учесници и сведоци, мада од овакве врсте хибридног филма одавно не бежи ни велики екран.

Оно што заиста јесте ново и освежавајуће односи се на овдашњи филмски микропростор, на домаћи – српски филм. Не памтим да сам у српском (и југословенском) филму до сада видела тако врсно снимљене сцене потера аутомобилима, јурњаве, карамбола, аутомобилских „двобоја”, и то ни мање ни више него „поршеа 911”, омиљеног возила многих филмских јунака, и „форда гранаде” у којем су у акције иначе кретали полицајци из британских серијала.

Од оваквих сцена су до сада наши аутори бежали „ко ђаво од крста“, иако су им за неке филмове оне биле неопходне. Јован Тодоровић и његова дружина са „Београдским фантомом” доказали су да се и са мало пара може постићи много. Наравно, када се зна и уме, очигледно и страсно жели, и када за све то постоји сјајно покриће. А у „Београдском фантому”, оваквом каквог су га сценаристи (Јован Тодоровић, Богдан Петковић и Коста Пешевски) и редитељ (Јован Тодоровић) поставили – да буде што веродостојнија реконструкција једне епохе и истинитог догађаја а не свеобухватно расветљавање личности и мотива јунака који је догађај изазвао, дакле, стварност а не уметничка фикција – покрића за доминантне сцене потере аутомобилима има на претек. Уосталом, шта је друго Влада Васиљевић 1979. године урадио него, не одолевши изазову, „мазнуо” ауто „порше” од тенисера Плечића и 10 дана народну милицију замајавао, а масу окупљену на Тргу Славија, жељну игара јер хлеба је тада још било, увесељавао и доводио до навијачког транса.

О том, за народну милицију (приказани су, такође неуобичајено за домаћи филм, како достојанствено, професионално и у складу са тадашњим техничким условима обављају свој посао) и ондашње партијско руководство (ЦККП СФРЈ) немилом догађају (друг Тито је на Куби најугледнија званица на самиту несврстаних, а по Београду јурца Фантом – незгодно) говори овај филм, кроз директне исповести тадашњих инспектора и полицајаца, новинара и фоторепортера и некадашњих београдских „проблематичних момака” и кроз играну реконструкцију узбудљивих београдских ноћи.

И ту до изражаја долази сјајна, а функцији приче посве подређена, фотографија мађарског сниматеља Андраша Нађија, свеукупан дизајн овог технички комплексног дела, несвакидашње мајсторство наших каскадера предвођених Браниславом Батицом Фистрићем и изузетни глумачки доприноси Радослава Ралета Миленковића (главни инспектор Максић) и Марка Живића (инспектор Фанђо, возио без дублера) који су у мало простора потпуно изградили своје ликове. Посебна прича је маркантно и филмски лепо лице Милутина Милошевића (камера га обожава, што се потврдило и у „Аждахи”), који тумачи лик Фантома без иједне једине изговорене речи, што је за глумца велики изазов, а за филм као целину добитна комбинација, јер се тако постигла права доза мистерије која и иначе прати личност Владе Васиљевића.

Музика у филму је углавном аутентична, из тог времена, архивски снимци оркестра Радио-Београда и милозвучан глас Бисере Велетанлић, допуњени оригиналним нотама Немање Мосуровића. Београд с краја седамдесетих не изгледа тако уверљиво само због свежег и непристрасног ока мађарског директора фотографије, већ ту има заслуга и сценографкиња Маје Матић и Иване Стефановић, као и дигиталних ефеката (изврсна дигитална реконструкција одавно непостојећег биоскопа „Славија”). Хвале су вредни и монтажни резови Милене З. Петровић, костим Олге Марковић и Биљане Гргур (велики број младих, талентованих жена је радило на овом филму, што је феномен за себе), а посебно и дизајн звука са потписима Александра Протића, Николе Живковића и Александра Перишића Спасића.

Све у свему, „Београдски фантом” је драматуршки чврсто постављен и добро изведен хибридни филм, напети трилер. Не примећује се да је редитељ дебитант. Оно што је научио од узора, рецимо – Фридкинове „Француске везе”, Хиловог „Возача” или Мелвиловог „Самураја” (највише на ове филмове асоцира наш „Фантом”), умео је да употреби на прави начин. За српски филм чак оригинално. Честитам.