Највећа препрека помирењу

Непосредно након почетка сукоба у Вуковару 1990. године на једној трибини у Новом Саду, на којој је просуто много жучи и позива на „рат усташама”, устао је један човек и рекао нешто овако: „Ја сам избеглица из Вуковара и имам пуно разлога да мрзим Хрвате, али ја не могу да мрзим све Хрвате, јер су мене и моју породицу моје комшије – Хрвати – чували у свом подруму све док се није појавила прилика да избегнемо у Србију”. У тој реченици садржан је основни психолошки предуслов за помирење.

Да би припадници једне групе били спремни на сарадњу са припадницима друге групе са којом су били у конфликту неопходно је да се припадници групе препознају као појединци са својим индивидуалним особинама, улогом у сукобу и евентуалном кривицом за недаће оних других. А основна препрека за препознавање индивидуа је националистичка визура која види само нацију, само групу једнаких, која види само „усташе” и „четнике”, само „нас” који смо сви добри, лепи, паметни, правоверни и честити и „њих” који су сви зли, ружни, кривоверни и покварени. У истраживању, које смо пре неколико година под руководством Универзитета у Берклију спровели у Вуковару, Приједору и Мостару, показало се да је национализам највећа препрека помирењу. Штавише, на опште изненађење, спремност на помирење није зависила од степена патње коју је неко претрпео од припадника оне друге стране. Дакле, ако је неко националиста он неће бити у стању да раздвоји појединца од групе и неће бити у стању да прихвати идеју да нису сви припадници групе исти, већ да и тамо, као и овде код нас, постоје и зли и добри људи, и паметни и глупи, и поштени и непоштени. С друге стране, ако неко није националиста, он ће бити у стању да, чак и ако је претрпео тортуру, разликује оне појединце (злочинце), који су му учинили зло, од оних припадника групе са којом је постојао сукоб, а који му нису учинили ништа нажао и неће их поистоветити са злочинцима, већ ће их третирати као „добре”, „нормалне” Хрвате, Србе... (До сличних резултата дошли су истраживачи који су испитивали спремност на помирење код жртава холокауста).

Како допринети да грађани Србије и Хрватске почну да посматрају своје дојучерашње непријатеље као људе, са специфичним особинама? Први начин (који, нажалост, није до сада коришћен) јесте да се примери као онај с почетка текста промовишу у медијима. Да се износе примери сарадње, човекољубља и добронамерних гестова. Како из претходних сукоба – што би био пандан претходно доминирајућој ратној пропаганди која је износила силне „разлоге” за мржњу – тако и из свакидашњице.

Други начин је да се омогуће контакти међу припадницима раније сукобљених народа. Према доказима који потврђују тзв. контакт хипотезу, најбољи начин да се ослабе предрасуде је да се упозна неки припадник другог народа. Предрасуде одржава апстрактна идеја о „њима”, а када се ви упознате са неким од „њих”, онда имате шансе да видите да је он исти као и ви, да је само обичан човек са својим манама, врлинама, радостима и патњама. И онда се лако уздрма идеја о томе да су они (Хрвати, Срби) сви исти, да су они сви усташе или четници. У случају Србије и Хрватске то нарочито важи за млађе генерације које претходно нису имале шансу да се упознају са припадником оног другог народа. Но, сам контакт није једини предуслов. То би било исувише лако и једноставно. Битно је и у каквој је он атмосфери доживљен. Јер сасвим је друга прича да ли сте неког упознали на рок концерту (љубавне приче са Егзит фестивала већ су пословичне) или на утакмици између Србије и Хрватске, гдеподивљала група навијача просипа националистичке пароле и (иако је у упадљивој мањини) успева да створи атмосферу сукоба и мржње.

Елем, ако желимо помирење, организујмо дружења младих из Србије и Хрватске и причајмо оне лепе приче, а заборавимо оне ружне.

Психолог, професор Универзитета у Новом Саду