Велика сестра

Телевизија Б 92 више нема Великог брата.

Да ли је добила Велику сестру?

Отворена је, наиме, нова кућа у којој се ћаска, шали, игра, кува, грли и љуби, хвали и рекламира, обављају разни ситни задаци у виду приказивања занатских или уметничких вештина... У њу се улази и из ње излази на гостинска врата у убрзаном ритму, а има и сталних укућана који одседе, мање-више пасивно, свих предвиђених шездесет минута по епизоди.

Динамична домаћица овог новог ТВ салона је Горица Нешовић. Енергична, увек добро расположена, одушевљена при дочеку сваког новог госта, спремна да се одмах спријатељи и са онима који јој нису дошли као стари познаници, она својим домаћинским понашањем ствара (или просто својом природом еманира) праву кућну атмосферу. Све је ту опуштено и без много задршке или строгих манира, као при свакодневним комшијским сусретима на степеништу, улици, пијаци, све онако „френдовски” или (по нашки) „сестро слатка”...

Отуд и овакви узвици, упадице, поштапалице:

„Ој, девојке драге”, „Чек, овако”, „Ркни га унутра”, „Ајде, држи то”, „Само га овако смувај”, „Да мунемо кукуруз...?”, „Ма јок, бре”, „Једноставна фора”, „Мелем за црева”. „Не да си га одрадила”, „Ај, врцкај мало”, „Ај, седи мало”, „Е, јеее”...

Има ту, дакле, приче, и са познатим личностима и са широј јавности непознатим људима, има занимљивих тема, има, ето и кувања и дегустирања, и узгредне похвале за (спонзорски) двосед или шпорет – и све то заједно је, по доживљају саме домаћице, најчешће „апсолутно фантастично”.

По првим издањима рекло би се да, при поплави ток шоу програма, серијал „Причи никад краја” своју особеност тражи у отклону од владајућих крајности. А то су, на једном полу, бескрајни и често јалови разговори о политици (у ширем смислу), а на другом испразна естрадно-трачерска разглабања. Али наћи „златну средину” и устоличити обичност као вредност и нормалност као врлину није ни мало лако. Да би се успешно славио „бог малих ствари” и ширио оптимистички поглед на свакодневицу (каква год да је) гаранцију не дају само лична ведрина, наглашена спонтаност, срдачно опхођење и инсистирање аутора на „добрим вибрацијама”. Овом настојању да се афирмише „просечан живот овдашњи” запретила је опасност да оно само испадне некако упростачено.

У не тако реткој појави медијских размена и позајмица, пут је Горицу Нешовић довео са радија на телевизију. Особа велике популарности међу радио-слушаоцима Јутарњег програма „Дизање”, новинарка која је, у тандему са Драганом Илићем, креирала водитељски стил живахне до жовијалне, неспутано асоцијативне, веома лично и приватно обојене, изразито неконвенционалне комуникације, сад је на новом изазовном задатку. Њена „дрска” распричаност и беспризивност закључивања, бриткост опаски и мисаоно меандрирање створило је фанове у једном ипак другачијем типу програма и у корелацији са сродним и подстицајним колегом. Без такве партнерске интеракције, у контексту који чини не само садржај него и визуелни додатак вербалној атракцији, у прилици у којој реч другачије звучи и прима се неодвојиво од слике (кретње, геста, мимике) Горица Нешовић је заправо поново на почетку.