Суседи црног перја

На врховима крошњи високог дрвећа градских дрвореда или сеоских шумарака у пролеће завлада живост, праћена грактањем црних птица, које многи називају вранама. Већина људи не знају да су њихови гласни суседи црног перја љубичастог сјаја у ствари гачци. Од својих блиских рођака одрасле птице се разликују по сивкастом, голом делу главе око кљуна. Младунце је много лакше помешати са вранама јер на споју кљуна и главе, све док не наврше прву годину, имају црно паперје са којим су дошли на свет. Гачци имају и густо перје налик на гаће које им делимично прекрива црне ноге.

Иако се гнезде у колонијама и на једној крошњи, понекад може бити и више од десет гнезда, гачци агресивно бране свој дом од уљеза. Један од разлога за то јесте и чињеница да многе од ових птица, док свијају гнездо, до материјала од којег га праве долазе крађом. Гранчице скоро никада не сакупљају са земље: ако их не украду, откинуће их са дрвета. Удварајући се својој изабраници, мужјак је обилази, клања јој се и гракће, а понекад јој у кљун саспе и храну коју је сакупио.

Гачци радо једу црве и ларве инсеката, за којима трагају ријући земљу снажним кљуном. Воле и волухарице, али и јаја птица које се гнезде на земљи. Понекад се засладе воћем, а умеју да направе и штету на њивама кљуцајући зрневље житарица, због чега су омражени међу сељацима. У градовима их ранораниоци могу видети како претурају по ђубрету тражећи храну, пре него што их градска врева отера високо у крошње. Када пронађу више хране него што могу да поједу, понекад је закопају у земљу, због чега су и добили латинско име Corvus frugilegus или, преведено, „врана која сакупља храну”.

Почетком пролећа женка снесе три до пет зеленкастоплавих јаја, на којима лежи око две и по недеље. За то време храну јој доноси мужјак. Птиће у првим данима живота хране оба родитеља. Младе птице брзо расту, достижући величину одраслих већ са четрдесет дана. Ипак, док не напуне два месеца, храну ће им и даље доносити одрасли. Млади гачци се потпуно осамостаљују тек пет месеци пошто се испиле.

Осим у Европи, гачци живе и у деловима Азије, а у деветнаестом веку донесени су и на Нови Зеланд. Птице које насељавају северне крајеве Европе у јесен се селе према југу како би лакше презимиле. Тада небо прекрију њихова густа јата, једрећи на јесењем ветру уз продорно грактање.

Д. Д.