Перформанс Фазила Саја

Једна од најнеобичнијих личности међу музичарима нашег века, турски пијаниста и композитор Фазил Сај (1970) изненадио је публику својим наступом. Иако је свирао класичан репертоар, то је чинио на непоновљив начин. Нешто је било прегласно и прејако, друго пребрзо и нечитљиво, треће сасвим неодмерено у темпу и агогици, четврто... је певушио док свира (!) Много би му се могло примедби ставити „на душу” да није оног најважнијег: јединствене креативности са којом је одржао свој перформанс који није био класични реситал нити класичан наступ. Занимљив, харизматичан, то је пијаниста са великим композиторским потенцијалом.

Почев од Бах-Бузонијеве Чаконе у којој су зазвучале и загрмеле оргуље и оркестар, преко Бетовенове сонате у де молу оп. 32 бр. 2 чији је први став збрисан брже од летње олује (име јој је „Tempesta”); преостале је сам дириговао изводећи чудне покрете и повремено певајући. Савршена пијана смењивала су се са неочекивано бурним динамичким градацијама и климаксима. Све нагло, драматично, сценично, али понекад и – карикатурално.

Његова композиција „Црна земља” приказала је Саја као експериментатора у домену клавирског звука. Пригушујући жице једном руком добио је тупи, сасвим нови звук препарираног клавира, док је матрица била у импровизационој форми. И, ко то није схватио, није могао да се сагласи ни са његовом интерпретацијом класичног репертоара у којем је било произвољности и слобода на граници дозвољеног. Равелова Сонатина протекла је у сустизању и неуротичном усхићењу, у много бољем доживљају када се не гледа у пијанисту и у његову представу коју је правио рукама, главом, окрећући се телом од публике, сасвим се сагињући и певајући.

За пијанисте чије мушке особине пијанизма препознајемо по изразитом удару, снази и бриљантној без романтичарског заноса, а са много нових решења, био је то тек крај класичног дела програма, да би се он наставио читавим џем-сешном крупној техници – увек су захвалан интерпретативни подухват „Слике са изложбе” Мусоргског. У невероватним осцилацијама, одржаним на „бис”, у којем је Фазил Сај показао своју занимљиву и оригиналну природу. Њом, као Најџел Кенеди и њима слични, ретки, уметници нашег доба спајају различите врсте музике на виртуозан начин. Не зна се шта је било духовитије, Турски марш, Summer time, или Паганинијев капричо као захвалне теме џез импровизација. Уназад гледано и слушано, био је то џез од самог почетка – у начину интерпретације, у ставу према реситалу, у осавремењивању класичне литературе нечим новим. Прихватљиво? Део публике одушевљен, други – разочаран. Фазил Сај је свакако фасцинантна уметничка личност.