Интерпретације снова

Многи ноћу с одушевљењем сањају верујући да њихови снови трају сатима, иако се већина њих одвија тек неколико минута. Исто је тако много оних који велики значај придају својим ноћним визијама.

У ствари, у најновијој студији објављеној у америчком научном часопису „Journal of Personality and social Psychology” наводи се да огромна већина људи у три веома различите земље (Индија, Јужна Кореја и Сједињене Америчке Државе) верује да њихови снови откривају значајне и садржајне скривене истине.

На основу ове студије, 74 одсто Индијаца, 65 одсто Јужнокорејаца и 56 одсто Американаца има старомодна фројдовска схватања о сновима као о порталима за улазак у подсвест.

Међутим, после вишегодишњих проучавања и истраживања мозга која су показала да је већина наших свакодневних сазнања последица сложених, али приметних међусобних односа између протеина и неурона и других већином неконтролисаних ћелијских активности, како иначе рационалне особе могу озбиљно да схватају снове? На крају крајева, мождана активност јесте тајанствена – својим већим делом – али је у великој мери предвидива.

Аутори поменуте студије, психолози Кери Морвеџ са универзитета Карнеги Мелон и Мајкл Нортон са Харварда, понудили су неколико теорија. На основу једне, у сновима се често јављају познати људи и места, што значи да нисмо вољни потпуно да их одбацимо. С обзиром на то да не можемо да повежемо садржај снова са њиховим спољашњим извором – јер изгледа да се тај садржај спонтано појављује изнутра – не можемо ни да га објаснимо онако како објашњавамо случајне мисли које са јављају у току сати који претходе буђењу.

Ако вам се деси да седите и размишљате о бомби која је експлодирала у вашој канцеларији, можда ћете помислити: то је због синоћњег филма. Међутим, тумачење снова није тако једноставно. Помислићемо да је филм можда подстакао снове или да предосећамо некакав напад. Чињеница је да волимо да тумачимо снове и да им на тај начин дајемо значење.

Људи су по питању снова ирационални, као и код многих других ствари. Доносимо глупе закључке на основу бесмислених информација, рецимо, у случају расне пристрасности, погрешног схватања статистичких података или – снова.

Да би илустровали нашу колективну лудост, Морвеџ и Нортон наводе једну од најпознатијих модерних студија, рад психолога Амоса Тверског и Данијела Канемана објављен 1974. у часопису „Сајенс”. У својој расправи двојица научника разматрају експеримент у коме се од субјеката тражило да одреде проценат афричких земаља заступљених у УН. Пре него што су ишта одговорили, пред њиховим очима истраживач је окренуо точак среће који се зауставио на неком броју између 0 и 100. Испитаници су били склони да одаберу број који није далеко од оног на точку, иако он није имао никакве везе са афричким земљама.

Током деценија које су уследиле спроведено је безброј експеримената који су потврдили да већина нас прави такозвану упоришну грешку, односно доноси одлуке у великој мери на основу несродних информација, као што је то био случај са бројем који се појавио на точку. Овим могу да се објасне наши глупи избори засновани на истим таквим информацијама, али и разлог због кога толико значења и значаја придајемо нашим сновима.

Ипак, поменуте одлуке нису нужно лоше. Ово потврђују коначна открића студије: када сањамо да се добре ствари догађају нашим пријатељима, већа је вероватноћа да ћемо рећи да снови имају смисао него када је ситуација обрнута – када имамо снове о лошим стварима повезаним са нашим пријатељима. Слично овоме, већи значај придајемо сновима у којима су наши непријатељи кажњени, а мањи онима у којима наши непријатељи излазе као победници.

Укратко, наше интерпретације снова много су мање донкихотовска потрага за скривеном истином него оно што стварно јесу – постојани квалитет људи који се огледа у оптимистичком начину размишљања.