Послератни стид очева

Петар Пајић (1935), аутор песничких књига: „Дан (1958), „Љубав у брдима” (1962), „Песме” (1967), „Чисто доба” (1968), „Светле горе уз мора” (1978), „Ако порастемо до звезда” (1981), „Ослобађање Ваљева” (1989), „Србија је на робији” (2002), „Београдска јабука” (2003), „Најлепше песме Петра Пајића” (2004), збирки прича: „Погибије мога деде” (1978), „Машта свих Гавриловића” (1989), „Слике из детињства” (1995), „Приче” (1998), „Приче о Пипу” (2001), књига сатиричних текстова „Дневник нашег савременика” (1992), „Ко је ко у Србији” (1998), књиге за децу „Како се греју пахуљице” (1962), овогодишњи је добитник награде „Одзиви Филипу Вишњићу”, коју додељује Задужбинарско друштво „Први српски устанак” за родољубиву поезију. Тим поводом објављена је Пајићева књига изабраних песама „Кад су Срби читали ушима”.

Награду сте добили за родољубиву поезију. Ваша генерација је певала о ратовима, страдању српског народа, жртвама. Такво је било време?

Не само моја генерација, и све претходне су певале о страдању и жртвама, јер, као што рекосте, таква су била времена. Највећи српски песници писали су родољубиве стихове, а занимљиво је да се међу њима истичу и две жене, Јефимија и Десанка. Не видим да је за нас Србе и данас неко друго време, али родољубље се сасвим другачије схвата. Ситуација је другачија. Јефимију и Десанку су замениле „Жене у црном”. Да је Ђура Јакшић жив, због стихова у којима каже „Падајте браћо” и „Бацајте сами у огањ децу”, или оних које је написао о Европи – био би сигурно у Хагу, Његош је већ, као што знамо, проглашаван за геноцидног песника, а песникиња „Крваве бајке” за опасног националисту.

Кад размишљам о родољубивој поезији, онда мислим да би идеално било када је уопште не би било, али то је, наравно, немогуће. Срећни су они народи чији песници кад певају о родољубљу не морају да певају о страдању и жртвама. Француски песник, на пример, кад хоће да изрази свој патриотизам, може да напише стих „Француска, небо пуно врабаца”. Српски песник мора да се сети оног нашег врапца који је летео нашим небом и у једном боју био истовремено погођен са три стреле. Поезија није невладина организација па да може да не ода пошту и том београдском врапцу. Да прећути српска страдања.

Нове генерације немају много разумевања за родољубиве песме Шантића, Ракића, Дучића?

Мислим да се песници које сте поменули читају и данас исто колико су се читали и раније. Не сумњам у патриотизам младе генерације. Погледајте само како га показују наши спортисти. Да ли Чавић на чијој мајици, док стоји на победничком постољу, пише „Косово је Србија” изражава осећања младе генерације? Међутим, увек се мислило да су старије генерације биле више патриотске. То је због тога што су се оне на том плану доказале, имају своје хероје који су отишли у легенде. Одговор и ранијих а и садашње младе генерације дат је кроз стихове: „Данас нама кажу, деци овог века/ Да смо недостојни историје наше/ Да нас захватила западњачка река/ И да нам се душе опасности плаше/ Лажу, земљо моја, лажу...”

Да ли ће родољубиве песме писати и млади песници или ће патриотизам као тема нестати?

Сада у време глобализма код нас није у моди родољубива поезија. У Србији је помодно да се гаји братство и јединство и да се буде против себе. Родољубље је за многе фолклор и сметња да се буде савремен, да се буде Европејац...

Збуњивању младих Срба, када се поставља питање шта је у ствари родољубље, допринео је највише последњи рат. Албанци с Косова и Метохије тај рат називају ослободилачким, Хрвати домовинским, и једни и други имају из тог рата хероје којима су дигли споменике. То је, наравно, за потребе њихових признатих и непризнатих новоформираних држава. О интересима српске државе воде рачуна велике силе. Због „злочиначких подухвата” српски ратни команданти и генерали су у Хагу. Рат је био прљав и поставља се питање да ли су ратни хероји борци или дезертери. Први пут у српској историји очеви чији су се синови борили стидљиво сагињу главе пред очевима чији су синови побегли. Ко су родољуби? Млади у Србији имају право да се осећају превареним. Све традиционалне вредности понете из породице, друштво је одбацило. Постоји сукоб званичне политике и породице. Ко су, у ствари, данас прави а ко лажни родољуби? На ово питање најтачније ће одговорити песници нове генерације.

Важите за песника чије су песме познатије од самог аутора. Људи их рецитују а не знају ко је их написао?

То је много боље него да ми знају име, а да не знају ниједан стих који сам написао. Жеља сваког песника је да му песма „уђе у народ”.

Песма „Србија” била је спорна због стиха „Србија је на робији”, (објављена је двадесет година после настанка). У идеолошким временима живимо и данас?

Тај стих је био споран, али се касније нашао на корицама једне моје књиге, по ономе из Библије: „Камен кога одбацише зидари, постаде угаони”. Било је то идеолошко време када је идеолозима сметало само помињање Срба и Србије. Те речи су се избегавале на сваки начин. Чак ни придеви који су означавали српску националну припадност нису били пожељни. Сада је – страначковреме. Није забрањено помињати Србе и Србију, али европски је помињати их као кривце који се кају.

Певате о најновијим ратовима и „револуцијама”. Песнику није потребна историјска дистанца?

Песници пишу својеврсну историју појединца, а историчари тумаче колективна збивања. Историчар бежи од емоција, а поезија без њих не може. Историчар тражи узроке онога што се десило, а није се десило ништа ако то песник није опевао. Историчару је потребна дистанца, а песник не сме да закасни. Србија је увек пуна и историје и поезије.

У једној песми се питате: „Симонидо, кад ћемо знати/ ко поново ти очи копа/ да ли то чине Азијати/ ил просвећена Европа”?

Симониди су поново очи ископане. Ја сам питао њу, а историчари нека питају Европу. У сваком случају историја се понавља а давно написана Ракићева песма постаје опет актуелна.

Хоће ли поезија уопште опстати у времену у којем влада естетика ружног, у којем се поништавају традиционалне а славе лажне вредности?

Све док постоје речи, постојаће и поезија као краљица тих речи. Не бисмо знали шта је ружно да нема лепог.

Зоран Радисављевић