Posleratni stid očeva

Petar Pajić (1935), autor pesničkih knjiga: „Dan (1958), „Ljubav u brdima” (1962), „Pesme” (1967), „Čisto doba” (1968), „Svetle gore uz mora” (1978), „Ako porastemo do zvezda” (1981), „Oslobađanje Valjeva” (1989), „Srbija je na robiji” (2002), „Beogradska jabuka” (2003), „Najlepše pesme Petra Pajića” (2004), zbirki priča: „Pogibije moga dede” (1978), „Mašta svih Gavrilovića” (1989), „Slike iz detinjstva” (1995), „Priče” (1998), „Priče o Pipu” (2001), knjiga satiričnih tekstova „Dnevnik našeg savremenika” (1992), „Ko je ko u Srbiji” (1998), knjige za decu „Kako se greju pahuljice” (1962), ovogodišnji je dobitnik nagrade „Odzivi Filipu Višnjiću”, koju dodeljuje Zadužbinarsko društvo „Prvi srpski ustanak” za rodoljubivu poeziju. Tim povodom objavljena je Pajićeva knjiga izabranih pesama „Kad su Srbi čitali ušima”.

Nagradu ste dobili za rodoljubivu poeziju. Vaša generacija je pevala o ratovima, stradanju srpskog naroda, žrtvama. Takvo je bilo vreme?

Ne samo moja generacija, i sve prethodne su pevale o stradanju i žrtvama, jer, kao što rekoste, takva su bila vremena. Najveći srpski pesnici pisali su rodoljubive stihove, a zanimljivo je da se među njima ističu i dve žene, Jefimija i Desanka. Ne vidim da je za nas Srbe i danas neko drugo vreme, ali rodoljublje se sasvim drugačije shvata. Situacija je drugačija. Jefimiju i Desanku su zamenile „Žene u crnom”. Da je Đura Jakšić živ, zbog stihova u kojima kaže „Padajte braćo” i „Bacajte sami u oganj decu”, ili onih koje je napisao o Evropi – bio bi sigurno u Hagu, Njegoš je već, kao što znamo, proglašavan za genocidnog pesnika, a pesnikinja „Krvave bajke” za opasnog nacionalistu.

Kad razmišljam o rodoljubivoj poeziji, onda mislim da bi idealno bilo kada je uopšte ne bi bilo, ali to je, naravno, nemoguće. Srećni su oni narodi čiji pesnici kad pevaju o rodoljublju ne moraju da pevaju o stradanju i žrtvama. Francuski pesnik, na primer, kad hoće da izrazi svoj patriotizam, može da napiše stih „Francuska, nebo puno vrabaca”. Srpski pesnik mora da se seti onog našeg vrapca koji je leteo našim nebom i u jednom boju bio istovremeno pogođen sa tri strele. Poezija nije nevladina organizacija pa da može da ne oda poštu i tom beogradskom vrapcu. Da prećuti srpska stradanja.

Nove generacije nemaju mnogo razumevanja za rodoljubive pesme Šantića, Rakića, Dučića?

Mislim da se pesnici koje ste pomenuli čitaju i danas isto koliko su se čitali i ranije. Ne sumnjam u patriotizam mlade generacije. Pogledajte samo kako ga pokazuju naši sportisti. Da li Čavić na čijoj majici, dok stoji na pobedničkom postolju, piše „Kosovo je Srbija” izražava osećanja mlade generacije? Međutim, uvek se mislilo da su starije generacije bile više patriotske. To je zbog toga što su se one na tom planu dokazale, imaju svoje heroje koji su otišli u legende. Odgovor i ranijih a i sadašnje mlade generacije dat je kroz stihove: „Danas nama kažu, deci ovog veka/ Da smo nedostojni istorije naše/ Da nas zahvatila zapadnjačka reka/ I da nam se duše opasnosti plaše/ Lažu, zemljo moja, lažu...”

Da li će rodoljubive pesme pisati i mladi pesnici ili će patriotizam kao tema nestati?

Sada u vreme globalizma kod nas nije u modi rodoljubiva poezija. U Srbiji je pomodno da se gaji bratstvo i jedinstvo i da se bude protiv sebe. Rodoljublje je za mnoge folklor i smetnja da se bude savremen, da se bude Evropejac...

Zbunjivanju mladih Srba, kada se postavlja pitanje šta je u stvari rodoljublje, doprineo je najviše poslednji rat. Albanci s Kosova i Metohije taj rat nazivaju oslobodilačkim, Hrvati domovinskim, i jedni i drugi imaju iz tog rata heroje kojima su digli spomenike. To je, naravno, za potrebe njihovih priznatih i nepriznatih novoformiranih država. O interesima srpske države vode računa velike sile. Zbog „zločinačkih poduhvata” srpski ratni komandanti i generali su u Hagu. Rat je bio prljav i postavlja se pitanje da li su ratni heroji borci ili dezerteri. Prvi put u srpskoj istoriji očevi čiji su se sinovi borili stidljivo saginju glave pred očevima čiji su sinovi pobegli. Ko su rodoljubi? Mladi u Srbiji imaju pravo da se osećaju prevarenim. Sve tradicionalne vrednosti ponete iz porodice, društvo je odbacilo. Postoji sukob zvanične politike i porodice. Ko su, u stvari, danas pravi a ko lažni rodoljubi? Na ovo pitanje najtačnije će odgovoriti pesnici nove generacije.

Važite za pesnika čije su pesme poznatije od samog autora. Ljudi ih recituju a ne znaju ko je ih napisao?

To je mnogo bolje nego da mi znaju ime, a da ne znaju nijedan stih koji sam napisao. Želja svakog pesnika je da mu pesma „uđe u narod”.

Pesma „Srbija” bila je sporna zbog stiha „Srbija je na robiji”, (objavljena je dvadeset godina posle nastanka). U ideološkim vremenima živimo i danas?

Taj stih je bio sporan, ali se kasnije našao na koricama jedne moje knjige, po onome iz Biblije: „Kamen koga odbaciše zidari, postade ugaoni”. Bilo je to ideološko vreme kada je ideolozima smetalo samo pominjanje Srba i Srbije. Te reči su se izbegavale na svaki način. Čak ni pridevi koji su označavali srpsku nacionalnu pripadnost nisu bili poželjni. Sada je – stranačkovreme. Nije zabranjeno pominjati Srbe i Srbiju, ali evropski je pominjati ih kao krivce koji se kaju.

Pevate o najnovijim ratovima i „revolucijama”. Pesniku nije potrebna istorijska distanca?

Pesnici pišu svojevrsnu istoriju pojedinca, a istoričari tumače kolektivna zbivanja. Istoričar beži od emocija, a poezija bez njih ne može. Istoričar traži uzroke onoga što se desilo, a nije se desilo ništa ako to pesnik nije opevao. Istoričaru je potrebna distanca, a pesnik ne sme da zakasni. Srbija je uvek puna i istorije i poezije.

U jednoj pesmi se pitate: „Simonido, kad ćemo znati/ ko ponovo ti oči kopa/ da li to čine Azijati/ il prosvećena Evropa”?

Simonidi su ponovo oči iskopane. Ja sam pitao nju, a istoričari neka pitaju Evropu. U svakom slučaju istorija se ponavlja a davno napisana Rakićeva pesma postaje opet aktuelna.

Hoće li poezija uopšte opstati u vremenu u kojem vlada estetika ružnog, u kojem se poništavaju tradicionalne a slave lažne vrednosti?

Sve dok postoje reči, postojaće i poezija kao kraljica tih reči. Ne bismo znali šta je ružno da nema lepog.

Zoran Radisavljević