Јермени из ормара

Милион Јермена – „несталих” у једном крвавом рату на Кавказу пре приближно сто година (колико приближно траје и жустра, однедавно обновљена полемика о њиховој судбини) – хрупило је минулих дана у јавност као сен из прашњавог таванског ормара, али у форми турског статистичког податка. Реч је о документима и службеним белешкама Талат-паше (Мехмеда Талата), отоманског министра унутрашњих послова, одговорног за јерменску депортацију током ратовања Турске с Русијом 1915. У једном од њих наведен је број статистички пописаних Јермена, у две године узастопно 1915. и 1916. – с „мањком” од укупно 972.000 душа у 1916! И без објашњења.

Зна се једино да је Талат-паша био одговоран и у име власти организовао тобожњу депортацију. Или, пак, ликвидацију – ако би било по оптужбама да је отоманска Турска у тим ратним годинама извршила геноцид, што Анкара никада није признала.      

Последњи корак у том дугом спору је иницијатива америчких Јермена у Конгресу САД (2007) да се Турска „прозове” једном америчком конгресном резолуцијом – што је у тренутку покретања ствари блокирано маневрисањем администрације Буша, али о чему ће сада вероватно морати да се изјасне председник Обама, потпредседник Бајден и госпођа Клинтон. Током америчке председничке кампање, њих троје су се сложили с јерменским захтевом.

Занимљив је начин на који податак да „нешто постоји” искрсава у јавности Турске – од које се, по свему судећи, очекује да се с „тим нечим” коначно суочи, и можда научи да „с тим” и живи.

Уколико је и тачно, није ни најмање једноставно. У свести масе турског народа укорењено је схватање о херојским данима турске државе и њеној недужности за дело. Европска Турска указивала се тих тренутака из рушевина средњовековне империје, спасавана и спасена само Ататурковим државништвом – али и реформаторовом ратничком одлучношћу, јер су њоме и Запад и Русија заустављени, први на Галипољу, а Руси на Кавказу. Јермени су били на њиховој страни, као хришћани.

Елем, Талат-пашину архиву извукла је из скровишта и предала у друге руке његова удовица Хајра, непосредно пре смрти, 1983. Не држави, или тек некоме, већ Мурату Бардакчуху, историјском ентузијасти, писцу и колумнисти, чији је прадеда припадао и сам Талатовој политичкој партији, а његова фамилија била у контакту с бројним тада проминентним турским личностима.

Бардакчух чита и пише на старотурском. Тиме, сматра се, има драгоцен навигациони инструмент, да не лута док „плови” по узбурканој отоманској прошлости.

Бардакчух је прибављени спис објавио неутрално, скоро статистички, у књизи тако и насловљеној: „Преостала документа Талат-паше”. Аутор је далеко и од идеје да је над Јерменима извршен геноцид. „То није била нацистичка политика, или холокауст”, цитиран је. Турска је била приморана на дејство против Јермена, зато што су у рату били отворено на страни Русије.

„Била су то мрачна времена. Одлука је била врло тешка. Али депортација је била исход неких врло крвавих догађаја. Било је неопходно да влада депортује јерменско становништво”, цитиран је. Објављене бројке, тврди аутор – „не указују на број мртвих, него на опадање у јерменској популацији после депортације”, тврди.

Турски медији „не примећују” књигу која се појавила. Аутор такву тишину тумачи величином наведеног броја. „То је превелики број за обичан свет. Можда људи још нису спремни да говоре о томе”, цитиран је. Очигледно је, међутим, да Бардакчух сматра да, без обзира на његово лично становиште (или баш због тога!), дебата о турској тугаљивој теми треба једанпут да почне, како би се с временом почело живети с истином. А нека се до ње дође без узаврелих страсти.

Прилично тежак задатак за темпераментне Турке.