Jermeni iz ormara

Milion Jermena – „nestalih” u jednom krvavom ratu na Kavkazu pre približno sto godina (koliko približno traje i žustra, odnedavno obnovljena polemika o njihovoj sudbini) – hrupilo je minulih dana u javnost kao sen iz prašnjavog tavanskog ormara, ali u formi turskog statističkog podatka. Reč je o dokumentima i službenim beleškama Talat-paše (Mehmeda Talata), otomanskog ministra unutrašnjih poslova, odgovornog za jermensku deportaciju tokom ratovanja Turske s Rusijom 1915. U jednom od njih naveden je broj statistički popisanih Jermena, u dve godine uzastopno 1915. i 1916. – s „manjkom” od ukupno 972.000 duša u 1916! I bez objašnjenja.

Zna se jedino da je Talat-paša bio odgovoran i u ime vlasti organizovao tobožnju deportaciju. Ili, pak, likvidaciju – ako bi bilo po optužbama da je otomanska Turska u tim ratnim godinama izvršila genocid, što Ankara nikada nije priznala.      

Poslednji korak u tom dugom sporu je inicijativa američkih Jermena u Kongresu SAD (2007) da se Turska „prozove” jednom američkom kongresnom rezolucijom – što je u trenutku pokretanja stvari blokirano manevrisanjem administracije Buša, ali o čemu će sada verovatno morati da se izjasne predsednik Obama, potpredsednik Bajden i gospođa Klinton. Tokom američke predsedničke kampanje, njih troje su se složili s jermenskim zahtevom.

Zanimljiv je način na koji podatak da „nešto postoji” iskrsava u javnosti Turske – od koje se, po svemu sudeći, očekuje da se s „tim nečim” konačno suoči, i možda nauči da „s tim” i živi.

Ukoliko je i tačno, nije ni najmanje jednostavno. U svesti mase turskog naroda ukorenjeno je shvatanje o herojskim danima turske države i njenoj nedužnosti za delo. Evropska Turska ukazivala se tih trenutaka iz ruševina srednjovekovne imperije, spasavana i spasena samo Ataturkovim državništvom – ali i reformatorovom ratničkom odlučnošću, jer su njome i Zapad i Rusija zaustavljeni, prvi na Galipolju, a Rusi na Kavkazu. Jermeni su bili na njihovoj strani, kao hrišćani.

Elem, Talat-pašinu arhivu izvukla je iz skrovišta i predala u druge ruke njegova udovica Hajra, neposredno pre smrti, 1983. Ne državi, ili tek nekome, već Muratu Bardakčuhu, istorijskom entuzijasti, piscu i kolumnisti, čiji je pradeda pripadao i sam Talatovoj političkoj partiji, a njegova familija bila u kontaktu s brojnim tada prominentnim turskim ličnostima.

Bardakčuh čita i piše na staroturskom. Time, smatra se, ima dragocen navigacioni instrument, da ne luta dok „plovi” po uzburkanoj otomanskoj prošlosti.

Bardakčuh je pribavljeni spis objavio neutralno, skoro statistički, u knjizi tako i naslovljenoj: „Preostala dokumenta Talat-paše”. Autor je daleko i od ideje da je nad Jermenima izvršen genocid. „To nije bila nacistička politika, ili holokaust”, citiran je. Turska je bila primorana na dejstvo protiv Jermena, zato što su u ratu bili otvoreno na strani Rusije.

„Bila su to mračna vremena. Odluka je bila vrlo teška. Ali deportacija je bila ishod nekih vrlo krvavih događaja. Bilo je neophodno da vlada deportuje jermensko stanovništvo”, citiran je. Objavljene brojke, tvrdi autor – „ne ukazuju na broj mrtvih, nego na opadanje u jermenskoj populaciji posle deportacije”, tvrdi.

Turski mediji „ne primećuju” knjigu koja se pojavila. Autor takvu tišinu tumači veličinom navedenog broja. „To je preveliki broj za običan svet. Možda ljudi još nisu spremni da govore o tome”, citiran je. Očigledno je, međutim, da Bardakčuh smatra da, bez obzira na njegovo lično stanovište (ili baš zbog toga!), debata o turskoj tugaljivoj temi treba jedanput da počne, kako bi se s vremenom počelo živeti s istinom. A neka se do nje dođe bez uzavrelih strasti.

Prilično težak zadatak za temperamentne Turke.