Мркаљ први реформатор

Први словенски књижевни језик и писмо настајали су у другој половини деветог века, мисијом солунске браће Ћирила и Методија, која се састојала у ширењу хришћанства и византијског утицаја међу моравским Словенима.

Ђирило и Методије кренули су са сарадницима 863. године пут Моравске (простор данашње југоистосточне Чешке), да по позиву кнеза Растислава ступе у борбу против германских бискупа и мисионара ширећи хришћанску религију на народном језику. Ћирило је утврдио слова новог писма, а оно је настало на основама грчког. За гласове из словенског језика, којих није било у грчком, обликовани су посебни знаци. Овако уређено писмо добило је у науци назив глагољица.

Сличност са грчким писмом

Друго словенско писмо – ћирилица јавља се на прелазу из 9. у 10. век. Већина ученика Ћирила и Методија долази на двор бугарског цара Симеона и, иако нема поузданих података ко је сачинио ћириличну азбуку, са сигурношћу се може рећи да је творац прве ћирилице неко од ученика браће просветитеља. Старословенска ћирилица имала је 38 слова, од којих је 26 преузето из грчког писма.

Према "Краткој историји српског књижевног језика" Александра Милановића, професора на Филолошком факултету у Београду, Константин (у монаштву назван Ђирило) у сарадњи са Методијем, припремајући се за Моравску мисију, учинио је два кључна корака: саставио је прву словенску азбуку, прилагођену гласовном систему словенског језика, и превео је на словенски језик богослужбено јеванђеље. Тако се старословенски језик дубоко укоренио у јужнословенским земљама и био је то први књижевни језик који су и Срби користили.  

"Срби су у почецима своје писмености упоредо писали и глагољицом и ћирилицом. Напоредна употреба ова два писма никако није била језички економично решење, те се у таквој конкуренцији нужно морало издвојити функционалније писмо, које ће временом потиснути мање практично – све до његовог потпуног одбацивања. Предност ћирилице била је већа сличност са грчким писмом, а самим тим и јача веза са грчком и византијском културом. Ћирилица је као званично писмо код Срба брзо однела превагу у употреби и тако постала српско национално писмо. На основу сачуваних споменика може се тврдити да је она у 12. веку имала апсолутни примат у Рашкој, те да је била основно писмо у Дубровнику, Хуму и Босни, све до турског освајања."

Мећу споменицима написаним на старословенском језику на српском тлу сачувани су Маријино јеванђеље, глагољски споменик настао почетком 11. века, затим ћирилски Темнићки натпис (10. или почетак 11. века) и глагољски споменици Гршковићев одломак и Михановићев одломак (11. или 12. век).

Према Александру Милановићу, историју засебне ћирилице, међу породицом генетски повезаних писама српске ћирилице, можемо пратити од увођења специфичног слова које се називало "ђерв" (и имало гласовну вредност ђ, понекад и ћ) што се догодило у 12. веку. Важно је напоменути да је српски духовни простор од 9. до 11. века био хомоген, употребом старословенског књижевног језика, преко којег су Срби били културно повезани и са већим делом словенства. "Језичка повезаност условила је блискост словенских култура, нарочито православног византијско-словенског културног простора."

Српска редакција старословенског језика, односно српскословенски језик, од сачуваних текстова из 12. века, па до тридесетих година 18. века, када се угасио, мало је изменио своју граматичку и лексичку структуру.

"Сама ћирилица је модификована на различитим територијама до те мере да су поједини тенденциозни тумачи покушали да лансирају идеју о посебном писму ’босанчици ’, мада је несумњиво да је реч само о варијанти српског ћириличног писма."

Најранији сачувани споменици српскословенског језика потичу са краја 12. века. Најстарији датирани рукописи су "Потписи великог жупана Стефана Немање и кнеза Мирослава" и "Потпис кнеза Мирослава", док су недатирани Мирослављево јеванђеље (најстарији сачувани српскословенски ћирилични рукопис, једна од најлепших рукописних књига света), "Хиландарска повеља Стефана Немање" и Вуканово јеванђеље.

"Сем поменутих јеванђеља и осталих најстаријих рукописа и натписа из 12. века, српскословенским језиком написана је и читава српска средњовековна књижевност, почев од Стефана Немање, Светога Саве и Стефана Првовенчаног, преко Теодосија, Доментијана, Константина Филозофа, све до писаца из првих деценија 18. века, чувених Рачана, Кипријана, Јеротеја и Гаврила Стефановића Венцловића."

Бечки књижевни договор

Српскословенски језик дуго је вршио функцију књижевног језика код Срба, а тридесетих година 18. века сменио га је рускословенски језик, односно руска редакција старословенског језика. После Велике сеобе, у новој католичкој средини Аустроугарске империје митрополит београдско-карловачки Мојсеј Петровић се за помоћ обраћао православној царевини Русији и цару Петру Великом, тражећи руске књиге и учитеље, који би ширили православље на "словенском језику".

"У оба народа биле су у употреби локалне редакције старословенског језика и ћирилица, док је ресавска реформа приближила српскословенски правопис рускословенском."

Руским књижевним језиком написана су углавном сва српска историографска дела у 18. веку, док се после појаве славеносрпског језика задржао само у српској православној цркви. Славеносрпски језик настао је као последица жеље српских стваралаца да пишу језиком који ће бити разумљив већем броју читалаца. Сматра се да је прво дело штампано славеносрпским језиком "Славеносрпски магазин" Захарије Орфелина, објављен у Венецији 1768. године.

Други славеносрпски текстови штампани су ређе рускословенском црквеном ћирилицом, док се у њима чешће среће руска грађанска ћирилица. "Употреба ћирилице представља једину константу у славеносрпској писмености. Многи аутори мењали су инвентар слова у својим делима, прихватајући утицаје других аутора или реформатора азбуке."

Више реда у графијска и ортографска питања унео је Сава Мркаљ, један од најобразованијих Срба с почетка 19. века. Мркаљ је заправо био први значајни реформатор српске ћирилице, који је из овога писма искључио сувишна слова. Све то време у српском друштву, све до Вукове реформе средином 19. века, постојала је диглосија, функционални расцеп у језику. Један језички облик коришћен је за књижевност, право, образовање, а други за свакодневну комуникацију. "Револуционарна Вукова реформа средином 19. века потиснула је славеносрпски језик из српске културе, што не значи да су Вукови неистомишљеници били противници српске културе и писмености. У  ’Српском рјечнику’ из 1818. године Вук је први пут на српски правопис применио Аделунгово начело ’Пиши као што говориш’, коришћењем принципа да једном гласу у говору одговара једно слово у писању. Тиме је српски правопис постао готово у целини фонетски и то један од најбољих те врсте данас у свету."

У Бечу су се 1850. године представници српске и хрватске интелигенције сусрели на неформалном састанку, касније названом Бечки књижевни договор, и сложили се око избора источнохерцеговачког дијалекта, као и јединства правописа.