КАД ОТКУЦА ПОЛИЦИЈСКИ ЧАС

У члану 1. Закона о полицији Републике Србије пише: „Полиција обавља законом утврђене полицијске и друге послове, пружа подршку владавини права и демократском друштву...Обављањем полицијских послова полиција свима пружа заштиту њихових права и слобода”. Ако се узму у обзир поступање полиције током протеклих година, многобројне афере и не тако ретки трагични исходи полицијских интервенција, није тешко закључити да цитиране законске одредбе нису ништа друго до мртво слово на папиру. Истина је да су многи у Србији изгубили поверење у полицију. Појачана осионост и бахатост органа реда у свакодневним животним ситуацијама изазива гнев пореских обвезника који их издржавају, али немају никакав увид ни контролу над њиховим радом. Стиче се утисак да полиција никада није ту када ти затреба, због чега и многи обични грађани, који чак не прелазе улицу на црвено, сматрају да са „муријом” не треба сарађивати, већ да треба узети гвоздену метлу у шаке, што је управо супротно идеји правне државе. Руку на срце, држава у којој постоји такав неконтролисан апарат физичке силе може се једино назвати бананом.

Главна дужност органа унутрашњих послова јесте да открију кривична дела и њихове починиоце и да прикупе све доказепотребне за успешно вођење кривичног поступка. У вршењу ових послова, полиција има велика овлашћења тако да у извесним, законом предвиђеним, ситуацијама може ограничити поједина права и слободе грађана. Проблем настаје управо због недостатка одговорности органа реда, која мора бити еквивалентна наведеним овлашћењима. Не постоји озбиљна контрола полиције, јер рад полицајаца надгледају управо њихове колеге из других одељења, па је солидарност међу њима на врло високом нивоу. И врапци на грани знају да се готово читав оперативни рад наше полиције често своди на прикупљање информација од доушника, тј. на цинкарење, и на касније „лешење” осумњичених лица приликом саслушања због добијања признања. А кад инспектори неког укључе на струју или одиграју са њим партију бејзбола, тај „пева к’о славуј” и оно што зна и оно што није знао да зна. Они који су на овај начин били обрађивани готово да немају никакву шансу да касније докажу да су у полицији били „лепо угошћени” будући да не постоји спремност надлежних органа да са истим жаром процесуирају грађане са значкама, као и оне без њих. Због овако индијански вођеног преткривичног поступка, понекад и цео кривични поступак „пада у воду”. МУП редовно пребацује кривицу на правосуђе не желећи да призна да је својим средњовековним методама фактички везао руке суду, који у поступку не може да користи незаконито прибављене доказе, односно оне који су прибављени батинањем и тортуром.

Неко ће помислити да због свог позива криминалци и не заслужују боље опхођење. Међутим, уколико Србија претендује да буде демократска држава, онда она мора да поштује основне цивилизацијске вредности као што су забрана мучења, поштовање презумпције невиности, право на правично суђење и сва остала начела која нас одвајају од примитивних заједница у којима се људски живот цени ко црно испод нокта. Често се дешава да „под пендрек” дођу и сасвим невини људи који нису ни у каквој вези са криминалом. У јавности се још увек није стишала бука окотога што је младића Ђорђа Зарића убио припадник интервентне бригаде. Без обзира на то да ли је у питању изузетно чудан несрећни случај или се пак ради о класичном стрељању, овакви случајеви нас терају да се запитамо да ли је Србија истински постала полицијска држава или то никада није ни престајала да буде? Када ће израз полицијска бруталност престати да буде плеоназам? Чему можемо да се надамо ако о нашој безбедности брину наоружани, „изгасирани” курсисти, који као да су испали из серије „Прљава значка”. Џабе влади сви преговори са ММФ-ом и Европском унијом, ако њен потпредседник није у стању да заузда неке своје „Шошоне” који махнито јурцају по граду. Част свим полицајцима који коректно и професионално обављају свој посао и којима сигурно смета што је кукољ појео жито, па је бачена љага на целу професију. Баш због тога куцнуо је час да се неке ствари коренито промене унутар саме плаве братије, не само што се тиче оставки и смене кадрова, већ и да се напусти та мрачна пракса међусобног штићења и прикривања у ситуацијама кад неко од колега изврши кривично дело. А таквих случајева је све више, и у медијима су све чешће вести да је у склопу неке криминалне групе ухапшен и неко са службеном легитимацијом. Уколико и ови починиоци не буду адекватно кажњавани, као и сви остали смртници, створиће се (ако већ није створена) једна, изузетно јака и бројна, оружана група недодирљивих, којима закон служи као украс на полици. С друге стране, грађани Србије ће бити принуђени да се на сваки повик „Стој, полиција!” моментално баце на земљу и изрецитују „Оче наш”, без обзира на то да ли их зауставља обичан „џедај”,који регулише саобраћај, или до зуба наоружани јуришник интервентне бригаде.

Члан групе ,,Београдски синдикат”