KAD OTKUCA POLICIJSKI ČAS

U članu 1. Zakona o policiji Republike Srbije piše: „Policija obavlja zakonom utvrđene policijske i druge poslove, pruža podršku vladavini prava i demokratskom društvu...Obavljanjem policijskih poslova policija svima pruža zaštitu njihovih prava i sloboda”. Ako se uzmu u obzir postupanje policije tokom proteklih godina, mnogobrojne afere i ne tako retki tragični ishodi policijskih intervencija, nije teško zaključiti da citirane zakonske odredbe nisu ništa drugo do mrtvo slovo na papiru. Istina je da su mnogi u Srbiji izgubili poverenje u policiju. Pojačana osionost i bahatost organa reda u svakodnevnim životnim situacijama izaziva gnev poreskih obveznika koji ih izdržavaju, ali nemaju nikakav uvid ni kontrolu nad njihovim radom. Stiče se utisak da policija nikada nije tu kada ti zatreba, zbog čega i mnogi obični građani, koji čak ne prelaze ulicu na crveno, smatraju da sa „murijom” ne treba sarađivati, već da treba uzeti gvozdenu metlu u šake, što je upravo suprotno ideji pravne države. Ruku na srce, država u kojoj postoji takav nekontrolisan aparat fizičke sile može se jedino nazvati bananom.

Glavna dužnost organa unutrašnjih poslova jeste da otkriju krivična dela i njihove počinioce i da prikupe sve dokazepotrebne za uspešno vođenje krivičnog postupka. U vršenju ovih poslova, policija ima velika ovlašćenja tako da u izvesnim, zakonom predviđenim, situacijama može ograničiti pojedina prava i slobode građana. Problem nastaje upravo zbog nedostatka odgovornosti organa reda, koja mora biti ekvivalentna navedenim ovlašćenjima. Ne postoji ozbiljna kontrola policije, jer rad policajaca nadgledaju upravo njihove kolege iz drugih odeljenja, pa je solidarnost među njima na vrlo visokom nivou. I vrapci na grani znaju da se gotovo čitav operativni rad naše policije često svodi na prikupljanje informacija od doušnika, tj. na cinkarenje, i na kasnije „lešenje” osumnjičenih lica prilikom saslušanja zbog dobijanja priznanja. A kad inspektori nekog uključe na struju ili odigraju sa njim partiju bejzbola, taj „peva k’o slavuj” i ono što zna i ono što nije znao da zna. Oni koji su na ovaj način bili obrađivani gotovo da nemaju nikakvu šansu da kasnije dokažu da su u policiji bili „lepo ugošćeni” budući da ne postoji spremnost nadležnih organa da sa istim žarom procesuiraju građane sa značkama, kao i one bez njih. Zbog ovako indijanski vođenog pretkrivičnog postupka, ponekad i ceo krivični postupak „pada u vodu”. MUP redovno prebacuje krivicu na pravosuđe ne želeći da prizna da je svojim srednjovekovnim metodama faktički vezao ruke sudu, koji u postupku ne može da koristi nezakonito pribavljene dokaze, odnosno one koji su pribavljeni batinanjem i torturom.

Neko će pomisliti da zbog svog poziva kriminalci i ne zaslužuju bolje ophođenje. Međutim, ukoliko Srbija pretenduje da bude demokratska država, onda ona mora da poštuje osnovne civilizacijske vrednosti kao što su zabrana mučenja, poštovanje prezumpcije nevinosti, pravo na pravično suđenje i sva ostala načela koja nas odvajaju od primitivnih zajednica u kojima se ljudski život ceni ko crno ispod nokta. Često se dešava da „pod pendrek” dođu i sasvim nevini ljudi koji nisu ni u kakvoj vezi sa kriminalom. U javnosti se još uvek nije stišala buka okotoga što je mladića Đorđa Zarića ubio pripadnik interventne brigade. Bez obzira na to da li je u pitanju izuzetno čudan nesrećni slučaj ili se pak radi o klasičnom streljanju, ovakvi slučajevi nas teraju da se zapitamo da li je Srbija istinski postala policijska država ili to nikada nije ni prestajala da bude? Kada će izraz policijska brutalnost prestati da bude pleonazam? Čemu možemo da se nadamo ako o našoj bezbednosti brinu naoružani, „izgasirani” kursisti, koji kao da su ispali iz serije „Prljava značka”. Džabe vladi svi pregovori sa MMF-om i Evropskom unijom, ako njen potpredsednik nije u stanju da zauzda neke svoje „Šošone” koji mahnito jurcaju po gradu. Čast svim policajcima koji korektno i profesionalno obavljaju svoj posao i kojima sigurno smeta što je kukolj pojeo žito, pa je bačena ljaga na celu profesiju. Baš zbog toga kucnuo je čas da se neke stvari korenito promene unutar same plave bratije, ne samo što se tiče ostavki i smene kadrova, već i da se napusti ta mračna praksa međusobnog štićenja i prikrivanja u situacijama kad neko od kolega izvrši krivično delo. A takvih slučajeva je sve više, i u medijima su sve češće vesti da je u sklopu neke kriminalne grupe uhapšen i neko sa službenom legitimacijom. Ukoliko i ovi počinioci ne budu adekvatno kažnjavani, kao i svi ostali smrtnici, stvoriće se (ako već nije stvorena) jedna, izuzetno jaka i brojna, oružana grupa nedodirljivih, kojima zakon služi kao ukras na polici. S druge strane, građani Srbije će biti prinuđeni da se na svaki povik „Stoj, policija!” momentalno bace na zemlju i izrecituju „Oče naš”, bez obzira na to da li ih zaustavlja običan „džedaj”,koji reguliše saobraćaj, ili do zuba naoružani jurišnik interventne brigade.

Član grupe ,,Beogradski sindikat”