Има још

Не, Србија после кризе не би смела да личи на себе од данас.

Лепо је што је влада (истина, са закашњењем од три месеца) направила привремени тактички план како да „доака” кризи. И док су остали у свету, прилагођавајући се свакодневно новим околностима, већ променили три пакета мера, Србија се одлучила да сачека. У том чекању политичка елита изгубила је део поверења јавности, други део поверења изгубила је зато што са штедњом још тада није почела од себе.

Пакет мера наишао је на одобравање дела стручне и лаичке јавности, јер не догађа се често да држава „откине од уста” милијарду евра. Неповерење је, ипак, остало што би владајућој елити могло да створи проблем политичког легитимитета за следећи сет мера које неће бити популарне.

Напротив, биће болне јер Србија мора да приведе крају реформе, изађе из недовршене транзиције и постане добро место за пословање. Заустављена транзиција и јесте разлог што је четири године уназад, дакле много пре него ли је криза почела, Србија на свим пословним барометрима из године у годину уписивана као земља у којој није погодно бавити се бизнисом.

Да ли Србија из кризе треба да изађе са истим статусом места непогодног за пословање?

Србија има 7.000 прописа којима се регулише економски простор, а још 1.000 прописа треба да донесе како би се уподобила европским стандардима. Регулаторна реформа поставља се као приоритет, али колико закона треба укинути или променити знаће се тек крајем ове године, кад влада оцени који пропис треба „гиљотинирати”. Србији је потребна хитна реформа администрације, није добро да једна четвртина запослених за послодавца има државу. Затим, неопходна је реформа државне организације, односно децентрализација, јер онда општине неће запошљавати „Курту и Мурту”, него бринути о сваком динару узетом од пореских обвезника. Образовни и здравствени систем морају се рационализовати на принципу приватно-јавног партнерства јер (што би рекао К. Маркс) „база” не може да издржи „надградњу”. Влада мора храбро да уђе у реформу радног законодавства које фаворизује радничку класу. Реформа јавног сектора треба да буде комбинација приватизације, корпоративизације и деполитизације јавних предузећа, што би смањило корупцију. И на крају, треба реформисати економску структуру земље, направити индустријску политику и повољнијим условима подстаћи извозну привреду.

Има и оних који кажу да за све ове реформе не постоји спремност политичке, интелектуалне, медијске... елите, па ни грађана. Ту врсту популизма демонстрирала је влада јер у најновијем пакету мера није ни пипнула у смањење законом стечених права. Од укупног буџета од око 750 милијарди динара, 600 милијарди и даље чине плате, пензије и социјална давања.

Ако мисли да заврши реформе, ова или нека друга влада мораће да засече и у тај део буџета.

У супротном, живећемо као и до сада, у земљи описаној на графиту зграде број 13. у београдској Светогорској улици.

На графиту пише „сигуран посао”.

У потпису – СКОЈ.