Ima još

Ne, Srbija posle krize ne bi smela da liči na sebe od danas.

Lepo je što je vlada (istina, sa zakašnjenjem od tri meseca) napravila privremeni taktički plan kako da „doaka” krizi. I dok su ostali u svetu, prilagođavajući se svakodnevno novim okolnostima, već promenili tri paketa mera, Srbija se odlučila da sačeka. U tom čekanju politička elita izgubila je deo poverenja javnosti, drugi deo poverenja izgubila je zato što sa štednjom još tada nije počela od sebe.

Paket mera naišao je na odobravanje dela stručne i laičke javnosti, jer ne događa se često da država „otkine od usta” milijardu evra. Nepoverenje je, ipak, ostalo što bi vladajućoj eliti moglo da stvori problem političkog legitimiteta za sledeći set mera koje neće biti popularne.

Naprotiv, biće bolne jer Srbija mora da privede kraju reforme, izađe iz nedovršene tranzicije i postane dobro mesto za poslovanje. Zaustavljena tranzicija i jeste razlog što je četiri godine unazad, dakle mnogo pre nego li je kriza počela, Srbija na svim poslovnim barometrima iz godine u godinu upisivana kao zemlja u kojoj nije pogodno baviti se biznisom.

Da li Srbija iz krize treba da izađe sa istim statusom mesta nepogodnog za poslovanje?

Srbija ima 7.000 propisa kojima se reguliše ekonomski prostor, a još 1.000 propisa treba da donese kako bi se upodobila evropskim standardima. Regulatorna reforma postavlja se kao prioritet, ali koliko zakona treba ukinuti ili promeniti znaće se tek krajem ove godine, kad vlada oceni koji propis treba „giljotinirati”. Srbiji je potrebna hitna reforma administracije, nije dobro da jedna četvrtina zaposlenih za poslodavca ima državu. Zatim, neophodna je reforma državne organizacije, odnosno decentralizacija, jer onda opštine neće zapošljavati „Kurtu i Murtu”, nego brinuti o svakom dinaru uzetom od poreskih obveznika. Obrazovni i zdravstveni sistem moraju se racionalizovati na principu privatno-javnog partnerstva jer (što bi rekao K. Marks) „baza” ne može da izdrži „nadgradnju”. Vlada mora hrabro da uđe u reformu radnog zakonodavstva koje favorizuje radničku klasu. Reforma javnog sektora treba da bude kombinacija privatizacije, korporativizacije i depolitizacije javnih preduzeća, što bi smanjilo korupciju. I na kraju, treba reformisati ekonomsku strukturu zemlje, napraviti industrijsku politiku i povoljnijim uslovima podstaći izvoznu privredu.

Ima i onih koji kažu da za sve ove reforme ne postoji spremnost političke, intelektualne, medijske... elite, pa ni građana. Tu vrstu populizma demonstrirala je vlada jer u najnovijem paketu mera nije ni pipnula u smanjenje zakonom stečenih prava. Od ukupnog budžeta od oko 750 milijardi dinara, 600 milijardi i dalje čine plate, penzije i socijalna davanja.

Ako misli da završi reforme, ova ili neka druga vlada moraće da zaseče i u taj deo budžeta.

U suprotnom, živećemo kao i do sada, u zemlji opisanoj na grafitu zgrade broj 13. u beogradskoj Svetogorskoj ulici.

Na grafitu piše „siguran posao”.

U potpisu – SKOJ.