Смрт књиге

ДЕФИНИЦИЈА: Књига је предмет произведен од (углавном) папира са додатком штампарске боје која јој даје истинску вредност, тржишну и сваку другу. Могло би се рећи да је настала након половине XV столећа (Гутенбергова штампарија), али се у нама познатом, модерном облику, уобличава другом половином XVIIIстолећа, са развојем штампарске индустрије. Мада је од самог почетка књига први предмет масовне производње – први пут се у историји јавља могућност производње велике серије истоветних предмета што ће се тек касније јавити у другим секторима индустрије – тек са развојем штампарске индустрије и индустрије производње папира она постаје јефтина те тако свима доступна. У том периоду она постаје први масовни медиј и добија улогу коју има телевизија данас.

Једно читање

Заплет романа Умберта Ека Име руже везан је за библиотеку средњовековног манастира у којем калуђер-мрачњак жели да спречи читање последњег постојећег рукописа Аристотеловог списа о комедији. Зато странице маже отровом којим несрећни читалац, окрећући странице, натапа прсте. Убица бива откривен, али рукопис заувек нестаје у пожару.

Штета је огромна под једним условом: да се ради о оригиналном Аристотеловом тексту, у шта на основу података које нам роман даје не можемо бити до краја сигурни. Јер овај рукопис, сасвим сигурно, не може бити из Аристотеловог доба. Ради се о рукопису који потиче, најраније, из раног средњег века.

Рукопис из Аристотеловог времена, а и столећима касније, сасвим сигурно не би имао странице. Био би у облику свитка, великог комада папируса широког око 25 цм, а дугог шест до десет метара и на њега би могла стати једна омања књига. Читање је захтевало извесну физичку спретност и напор: свитак се мораo стално размотавати, што се радило десном руком, а прочитани део свитка се замотавао – по сили физичких закона – и држао у левој руци. Није било лако вратити се при читању уназад, на већ прочитани део. Зато су Римљани измишљали посебне комаде намештаја да би се читаоцу обезбедио удобнији положај и да би лева рука остајала слободна.

Библиотеке тога времена, укључујући и славну Александријску, битно су се разликовале од данашњих и пре су личиле на неки архитектонски биро из преткомпјутерског доба: уролани свици држани су у рупама које су подсећале на отворе на птичјим кућицама. Ако би се свици једноставно слагали једни на друге, постојала је опасност да се доњи искриве под тежином горњих. Тек у првим столећима после Христа јавља се идеја да се папирус може сећи на странице и коричити. Тако настаје кодекс који неодољиво подсећа на модерну књигу.

Прва технолошка револуција

Колико год кодекс био практичнији и за читање и за чување и за ношење, прелаз са свитка на кодекс траје неколико столећа. Римској и грчкој образованој публици кодекс се не допада и остају верни свитку. Ово се, превасходно, односи на онај део што такође остаје одан „вери отаца”, дакле многобоштву. Кодекс прихватају хришћани. У то време је хришћанство, могли бисмо рећи, вера модерне технологије: најбољи доказ за то је црква Свете Софије у Константинополису, грађевинско чудо VI столећа.

Историчари књиге се прилично разилазе у ставу која је највећа технолошка револуција у историји књиге. Традиционално се везује за изум штампе, дакле оно што симболично и, као увек када су симболи у питању не сасвим тачно, називамо почетком Гутенбергове ере. Многи, међутим, сматрају да је највећа технолошка револуција прелазак са свитка на кодекс. Постоји пак и треће мишљење: проналазак писма је највећа технолошка револуција у људској историји. Један теоретичар, Валтер Онг, скреће нам пажњу на низ техничких карактеристика писања: захтева посебно оруђе, дакле писаљку, пажљиво припремљене глатке површине (било да су од папируса, коже или папира), мастило и боје. И констатује: писање започиње оно што штампа и компјутери само настављају, редукцију динамичког звука у непокретан простор.

Чему служи историја?

Свачему, те не покушавам да истински одговорим на ово питање. А разлози за претходни историјски преглед јесу упозорење и покушај.

(/slika2)Упозорење да оно што се нама дешава са појавом компјутера није тако неуобичајено, ново ни непознато у људској историји као што нам се чини. Оно што јесте суштина, дакле оно што Онг назива „редукцијом динамичког звука у непокретан простор”, а што је неопходно да би остала сачувана за будуће нараштаје нека прича попут Хомерове Одисеје или Платонових мисли, или пак да би остао сачуван неки сановник или кувар, свеједно, начин те редукције се кроз историју итекако мењао. Платон је у Федру нападао само писмо са врло сличним аргументима којима се данас нападају компјутери, многи Грци и Римљани су се столећима држали свитка, а штампарија је дочекана као ђаволов изум. У једној верзији је приписивана самом доктору Фаусту, дакле оном момку славном по продаји душе ђаволу.

Покушај да у данашњој драматичној расправи о „смрти књиге” одредимо тачан предмет расправе не бисмо ли га извукли из метежа и буке у којој се расправа одвија. Одатле потреба за дефиницијом са почетка. Јер, не говоримо ни о смрти књижевности, ни филозофије, ни сановника, ни кувара. Сувише смо обучени да у речи књига видимо нешто добро и лепо. И уистину, у историји књиге налазимо многа тога лепог и узвишеног. Али као и свака историја и ова има своју мрачну страну: не само огромну количину глупости које смо срећно заборавили у име оних које производимо данас, већ и књиге које, нажалост, нећемо заборавити, књиге које су у неком тренутку биле значајније, јер су биле утицајније од многих добрих и лепих. Хитлерова Моја борба, рецимо.

И то је књига. И дуг би био списак сличних.

Врло, врло лично

Ја волим поглед на своју библиотеку, уживам у призору тих шарених корица на чије скупљање сам утрошио пуно времена и новца и увек ћу радије читати књигу него са екрана компјутера.

Али сам такође свој први компјутер купио у пролеће 1993. и све што сам од тада написао, а дуже је од једне реченице, написао сам на компјутеру. И многи људи које знам, а који се баве сличним послом, у овом погледу су слични мени.

Ипак, у последње време, када год могу, новине и часописе радије читам на компјутеру, са Мреже. То има једну добру последицу: имам много више сачуваних новинских и часописних текстова и добро знам како ћу до њих доспети. Некада сам чувао часописе и касније их, губећи битку са простором тако познату сваком љубитељу штампане речи, углавном бацао. Сада се налазе у мом компјутеру, а мобилни хард-дискови служе као посебан библиотечки депо.

И онда ми се, при погледу на моју библиотеку, јавља једна помисао: како би било да су све ове књиге у електронском облику и у мом компјутеру – а све би лако стале, текст заузима мало меморије. И, ако ми је уистину стало до онога што оне садрже, колико би било добро да моја библиотека, лако и једноставно, путује са мном куда год кренем.

Увек ћу радије читати књигу него са екрана, иако ми се рука потпуно одвикла од писања, али немам за ово претерано рационално објашњење. Имам компјутер довољно лак да бих могао читати и у кревету; тренутно читам књигу која ми због величине и тежине задаје више проблема него што би ми он причињавао.

Али, као и у случају оних Грка и Римљана који су се радије мучили са свитком, то и није у сфери рационалног.

Свет се мењао, мења се сада и мењаће се када нас не буде. То није претерано пријатна помисао, али треба о њој водити рачуна. Зато избегавам да пророкујем а поготово да покушам да формулишем нека упутства за будућа понашања. Онима који долазе препуштам време које ће им припадати, а друкчије не могу све и да хоћу.

Но, не само што сам прилично склон да верујем у смрт књиге, онако како сам је дефинисао на почетку, већ сам убеђен да то није никакав трагичан догађај, да није нешто што ће осиромашити човечанство.

Осим индустрије хартије, јединог сигурног губитника у овој промени.