Кад је режим (не)моћан

Штета што је емитовање одличног документарца „Ћурувија – кад режим стреља” почело тек после поноћи, односно већ у првом сату дана у који пада десетогодишњица његовог убиства. Јесте да није реч о премијери, него о програму приказаном први пут још 2006. Али, с обзиром на то да се у међувремену суштински ништа није променило, да нови режим ни у последње три, а ни за свих девет година свог постојања, није решио овај политичко-криминални случај, емисију би требало понављати најмање једном годишње и свакако у ударном термину да је види што више људи.

За Радио-телевизију Србије, као и за друге медије у Србији, стално подсећање на Ћурувијину судбину је, између осталог, морални дуг према убијеном колеги. Међутим, од опште је важности што се понављањем тог документарца јавности шаље јасна порука о најмање две битне чињенице. Прва је да ни после десет година кривци не само што нису кажњени него ни именовани, мада постоји раширено уверење да се добро зна – ко их зна. Друга, без сумње у вези с првом, јесте да појединци (и групе) из оног режима који је био моћан да стреља неподобне новинаре или чине важан део садашњег који је немоћан да открије и осуди налогодавце и егзекуторе, или су му опозиција која забашурује своју прошлост.

Славко Ћурувија није, нажалост, једина жртва међу новинарима убијеним због онога што су објављивали. Вредело би путем телевизије подсећати и на Даду Вујасиновић (о чијој је смрти управо снимљен документарни филм) и на Милана Пантића. Како ствари сада стоје, једино медији могу бити „савест друштва” и прихваћени критичари власти. Колико год да су свакакви, и жути, и плави, и ружичасти, укупно узев, јавност снабдевају корисним подацима и уживају више поверења и од владиних и од невладиних службеника.

У ТВ казивању о убиствима новинара приступ може бити различит, зависно од околности. Онај који су одабрале ауторка Слађана Зарић и редитељка Тања Феро почива на постулатима врсног документаризма који захтева обимно истраживање и укључивање веродостојних сведока, али и уобличење које подразумева живу слику, реконструкцију догађаја, комбиновање писаног и изговореног текста, пластично приказану архивску грађу и документацију. Професионалности, дакле, има, а чини се и спремности Информативног програма РТС-а да се прихвата таквог посла. У том смислу чека га пре свега документовање сопствене одговорности и за многа збивања из деведесетих, као и за смрт 16 својих радника у бомбардовању 1999. године.

Изазов за све домаће медије је и својеврсна трка престижа и части са иностраним медијима којима су ексјугословенске теме још и данас занимљиве, интригантне и обећавајући ексклузивне. Новооткривени сведок који је за Би-Би-Си потврдио постојање логора ОВК за отете Србе у Кукешу, у Албанији, само је доказ да ни косметско, као ни друга драматична поглавља ближе историје, нису сасвим затворена. Испитивати их и тумачити без учешћа медија једноставно није могуће.