Хаљине сећања и успомена

РЕТРОСПЕКТИВНА ИЗЛОЖБА
Монументална скулптура паука, познато дело француске уметнице Луис Буржуа коју је она назвала "Мама"(1999), постављена је на обали Темзе, испред Тејт модерн галерије у Лондону, као упечатљива најава велике ретроспективне изложбе једне од највећих живих уметница данашњице. Луис Буржуа је рођена 1911. године у Паризу, живи у Њујорку, и даље је активна, мада у Лондон, на отварање своје изложбе средином октобра, није могла да дође.
Бронзани паук висок је више од девет метара, пролазници га радознало загледају са свих страна, а ова скулптура представља највећи примерак у серији скулптура паука које је Буржуа икада начинила. Посетиоци Тејт модерн галерије имали су прилику да виде грандиозног паука у Турбина холу, у унутрашњости галерије када је она постављена 2000. године поводом свечаног отварања овог здања.

"Паук је ода мојој мајци. Она ми је била најбољи пријатељ. Моја породица је имала приватну радионицу за ткање. Мама је ткала и била врло паметна, баш као и пауци. Као и ове животиње, она је увек била ту да помогне и да нас штити", изјавила је поводом настанка овог грандиозног дела Луис Буржуа.

Ретроспектива Луис Буржуа, представнице САД на Бијеналу у Венецији (1993) постављена је у десет соба и састоји се из 200 радова који сажимају седам деценија стваралаштва ове уметнице, показујући и сву разноврсност од око 40 материјала које је користила у својим делима. Од прве до последње собе изложба славне уметнице представља њене најраније цртеже, слике и графике, а онда нас хронолошки води кроз њену каријеру завршавајући се најновијим радовима у којима је изразита употрeба тканина. Кроз изложбу нас је, заједно са новинарима британских медија, водила кураторка ове изложбе Френсис Морис, кустос међународне збирке у Тејт модерн галерији.

Контролисани хаос

Већина радова Луис Буржуа мотивисана је утисцима из најранијег детињства, личношћу мајке за коју су је везивале чврсте емоције и коју је изгубила у 21. години, као и личношћу оца често описиваног као тиранина у породици, о чему јасно говори једно од најпознатијих дела ове уметнице, инсталација "Деструкција оца". Напуштање Париза 1938. године и одлазак у Њујорк када се Луис Буржуа удала за историчара уметности Роберта Голдвотера, такође остављају дубок траг на њено стваралаштво. У Њујорку је осетила двоструку усамљеност: као жена уметница и као странкиња. Тим поводом Луис Буржуа је забележила:

"Имала сам утисак да је уметничка сцена припадала мушкарцима и да сам упала у њихово поље рада. Тако је моја уметност настајала, али је била некако скривена. И, ја сам се осећала много удобније".

Изложба Луис Буржуа у њујоршком МОМА 1982. године била је прва ретроспектива жене уметнице!

У већини својих радова Луис Буржуа приказује кућу као суштински женско место и као главно подручје кроз које она истражује идеје о женском идентитету. То се види у њеним најранијим цртежима и сликама из серије Femme Maison, али и касније у чувеним објектима Ћелије. Одлазак из Француске и напуштње породице и драгих пријатеља јасно се рефлектују на серију стојећих скулптура познатијих као Особе (1949–1953). Оне су најпре сасвим крхке, без постоља, а затим вајане тако да стоје на чвршћој подлози. Историчари уметности овај период рада Луис Буржуа доводе у везу са стваралаштвом славног Константина Бранкушија, кога је упознала 1950. године. У поређењу са Бранкушијем, уметничкој руци Луис Буржуа приписује се изразитија фрагилност. Шездесете године обележила је промена пре свега у избору материјала, мекших него у претходној фази, као што су гипс и латекс. У овом периоду Луис Буржуа проширује своја интересовања према физичким и метафоричким својствима спирале говорећи да је "спирала покушај да контролишете хаос. Она има два правца. Где ћете сместити себе – на периферију или у вртлог", пита уметница.

Сатирање оца

Средином седамдесетих година настаће једна од њених можда најузбудљивијих инсталација "Деструкција оца" која је аутобиографског карактера, а односи се на приказ породичне вечере у детињству уметнице, покорност мајке према оцу тиранину и озлојеђеност деце, која га, у машти уметнице шчепају, бацају преко стола и сатиру!

Чувене Ћелије поклопиће се са чињеницом да 80-их година 20. века Луис Буржуа почиње да ради у великом, одвојеном атељеу, у једној напуштеној фабрици у Бруклину, што јој дозвољава и већу могућност експериментисања. Ови затворени монументални објекти-инсталације истовремено асоцирају на изолованост затворске ћелије, али и на собе које се односе на приватност, простор за размишљање попут монашких келија. Намештај унутар њих је њен и сваки комад, заједно са нађеним стварима, носи једну интимну причу.

Последњих година Луис Буржуа прави скулптуре употребљавајући тканину, углавном од сопствене одеће, коју чува последњих 50 година. Њене хаљине тако постају својеврсни дневници сећања и успомена на људе и места.

"Буржуа је стварала у дијалогу са већином најважнијих авангардних уметничких покрета 20. века – од суреализма преко апстрактног експресионизма до концептуалне уметности, али је увек остајала јединствена, снажно инвентивна и често испред савремене праксе. Употребљавајући и модерне и традиционалне технике, она је увек истраживала у широком спектру стилова и материјала", каже Френсис Морис.

Упитана једном приликом који су то тренуци који је наводе на стварање, Луис Буржуа је одговорила:

"Радим само онда када осетим снажну потребу да нешто изразим. У том тренутку не морам да будем сигурна шта је то тачно, али знам да се у мени нешто кува и да сам на правом трагу. Та потреба је веома јака. Подсвест ће вам се јавити ако имате тај дар који уметници имају. Али само резултат ће ми показати да ли сам имала инспирацију".

Изложба Луис Буржуа у Тејт модерн галерији која траје до 20. јануара, организована је у сарадњи са Музејом "Помпиду" у Паризу, где би требало да буде представљена следеће године.