ПРОВИЂЕЊЕ НАД КОСМЕТОМ

"Ово није први пут да Албанци организују сопствену пропаст", рекао је Исмаил Кадаре видевши шта се догодило на Космету после уласка трупа НАТО-а. Јер, по њему, хрватски и српски национализам у ранијим годинама исцрпили су своју динамику. Први је остварио свој циљ, други се још "опоравља од ратова и уступио је место жељи за демократијом". Дакле, остао је још албански национализам са ореолом свега онога што Албанци сматрају "својом историјском победом 1999. године на Косову над старим српским непријатељем".

Берлин 1878. и Лондон 1913. године за Албанце на Космету и Албанце у Албанији две су пропуштене прилике, двострука "неправда" која до сада није исправљена и која се стално преиспитује. Хоће ли после Берлина и Лондона, Беч бити та трећа прилика која је искоришћена?

"Албанија је само географски појам", своједобно је закључио Бизмарк и скинуо албанско питање са дневног реда. Француски писац Виктор Берар описао је 1897. године Космет као "кутак правог средњег века, који је Провиђење сачувало за проучавање наших савременика". У Лондону је 1913. на конференцији амбасадора великих сила донета одлука о стварању албанске кнежевине, која је поверена немачком кнезу Вилхелму Виду. Оно што је постало садашња Албанија обухвата око 40 одсто укупног албанског становништва које је остало расејано у суседним државама. Овај "прави политички злочин који је починила Европа", по речима косовског писца Реџепа Ћосје, "никада није нестао из националног сећања албанске нације".

Да ли то сада Европа и САД покушавају да исправе тај "политички злочин према Албанцима" на рачун Србије?

Многе светске кризе и ратове, заправо, изазвале су дипломате који су лагали новинаре, а онда поверовали у оно што су прочитали у новинама. Главни уредник листа на албанском језику "Бота сот", или "Свет данас", Теки Дервиши, пре седам година је изјавио да "мржњу не стварају новински чланци, већ историјско искуство српско-албанских односа", али његов лист је у марту 2000. писао "да су сви Срби који сада живе на Косову криминалци и да је одмазда природни инстинкт". Дан Евертс, који је у то време водио локалну канцеларију ОЕБС-а, описао је то као "злобу, гнев, лажи и клевете".

Мали је број Албанаца са Космета дигао глас против албанског радикалног насиља. Један од ретких био је Ветон Сурои, иначе власник листа "Коха диторе", који је још пре седам година изјавио "да такво понашање према косовским Србима дискредитује сваког косовског Албанца. Овај терет мораћемо колективно да носимо на души, он ће укаљати нашу част као и успомену на косовске Албанце који су били жртве".

Због свега тога вероватно је време да и ми и свет престанемо да се лажемо. Очигледно је да Срби и Албанци на Космету немају намеру да живе заједно у идеалној мултиетничкој држави коју су замислили одређени кругови у Вашингтону. Можда би за Американце најпоштеније било да кажу: "Ви заслужујете једни друге, позовите нас када се уморите од убијања"? Но, ако Американци и НАТО нагло оду са Космета, ново крвопролиће је сасвим извесно. Пошто то не могу да ураде, преостаје им следеће: или ће потпуно да разоружају терористе из ОВК, или да окончају ратну политику која се на Космету води. Односно, када се умешате у недовршени грађански рат, једна је опција употреба великих војних снага како би се разоружало све живо што може да носи оружје и онда чувала стража на сваком ћошку. Али како САД желе да смање своје војно присуство на Космету, ова опција није реална.

Преостаје друга опција, окончање политике која се води на Космету. Наиме, политика на Космету стално је на ивици експлозије зато што ни једна страна није дефинитивно задовољна, али ни исцрпљена. На речима и у извештајима Унмика "постигнут је одређен успех у стабилизацији прилика"; у пракси то је непријатан компромис у стилу реалполитике, заправо надреалан призор где све има барем два нивоа значења. Један је онај на папиру, назовидемократски, политички исправан, беспрекоран. Други је онај реалан, прљав, ружан и зао. То је игра огледала у којој се косметска реалност искривљује у зависности од тога ко је гледа. И ко је пројектује.

Чак ни у свом географском значењу, Космет није једно место, већ представа стварности. За Албанце то је нова држава, за Србе то је интегрални део Србије, а за међународну заједницу то би требало да буде покрајина по резолуцији 1244 УН.

Може ли се све то "прескочити" прећутном поделом Космета, успостављањем стабилних линија разграничења дуж којих би НАТО патролирао и где би и Срби и Албанци били безбедни у свом простору и тиме спремнији да живе једни поред других барем у почетку? Јер, рат на Космету је и завршен а да нису повучене стабилне линије разграничења, а без тих линија – и НАТО и евентуално ЕУФОР војници биће само мировњаци у земљи у којој нема мира.