Сатира некад и сад

Клетве су „у моди”, активирали су њихову употребу у јавном животу радикалски посланици на седницама Народне скупштине. Није онда чудно што се њима служи водитељ „Фајронт републике”, забавног програма ТВ Фокс.

У концепту који је поставио Зоран М. Кесић, разговори с гостима разних врста чине основну тему из које се развијају музичке и видео варијације. Како је у последњем издању угостио редитеља и протагонисте новог домаћег филма „Београдски фантом”, с којима је причао мање-више озбиљно, и шаљиви додаци тицали су се београдског саобраћаја. У истом стилу биле су и клетве којима је водитељ претио гледаоцима уколико, док трају рекламе, промене канал. Између осталог: „Дабогда се у петак у шпицу затекли на Газели!”

Прелазити тада Газелу, заиста, није ни мало весело. Али, питање је и колико су весели и духовити сонгови, видео клипови и остали састојци ове емисије која личи на покушај ТВ Фокс да парира ТВ Пинк, да и он има нешто као „Амиџи шоу”, неког свог, рецимо, Оскара.

Сви ти данашњи пародери класичних ТВ форми, сви ти смешни ТВ репортери и водитељи ТВ дневника, изашли су из шињела некадашњих сарајевских „Надреалиста”. Али – некако разблажени. У ондашња, бар наоко мирнија и мање тешка времена, Неле и његови јарани током персифлаже медија нису се либили политичког хумора и сатире која је пленила својом виспреношћу, вештином да се оштра запажања о стварности пласирају разгаљујуће хумористички. Данас, кад многима изгледа да је лоше да горе не може бити, хумористички приступ у оваквим мозаичким и ауторским шоу програмима не дотиче се политике у ужем смислу. Бар не с амбицијом да негде мало јаче боцне. Шашољење публике сматра се довољним.

Тај празан простор за политичку сатиру тренутно осваја Срећко Шојић, главни јунак игране серије „Бела лађа”. Оцењујући, по свој прилици, поменуту суштинску промену друштвених околности као изазов, доајен Синиша Павић одлучио се за промену тежишта у свом вишедеценијском писању за телевизију. Док су у његовим ранијим серијама првенствено економске, а тек потом и политичке прилике биле контекст за разноврсне „породичне приче”, политика је сада у самом средишту радње, повод свих заплета и расплета. Док су хумористички елементи раније били незаобилазан, али ипак само један елемент у сплету драмских и мелодрамских мотива Павићевих серија, сада је политичка сатира стожер укупног садржаја. Сви остали слојеви „Беле лађе”, функција свих њених актера стављена је у однос зависности према (на веома реалним основама постављеном) сликању актуелне политичке сцене у Србији.

Неком ће можда та слика изгледати претерано упрошћено, неком другом превише карикирано, неком трећем пренаглашено критично... Како год, не може се спорити да је хумористичко и сатиричко бављење политиком у Србији неопходност, макар ради менталног здравља грађана – што је тако добро знао Стерија, писац „Страдије”.

А ко уме боље од провереног мајстора жанра Павића – широко му поље. Није ваљда да стварност не нуди довољно непосредних повода и да недостаје јаке инспирације?