Оклеветани Андрић

Судећи по разним немилим догађајима широм бивше СФРЈ, изгледа да се страсти нису још смириле. Новине и телевизијске вести пуне су „непријатеља”; стварних или измишљених злочинаца; оних који су нижа раса у односу на друге, као што се уочи Светског дана Рома у Београду догодило да их иселе из картонских кутија, а потом да их нагрде нове комшије, кад је град Београд поставио прве контејнере за људе који су се нашли на улици. Као да је то предосећала, уочи концерта у Центру „Сава”, Есма Реџепова је у једној реченици све рекла: „Голи долазимо на свет, голи одлазимо из њега!?” Ако безимени Роми доживљавају невиђено шиканирање, шта онда да очекује појединац, па макар се он звао и Иво Андрић? Имам џамије краља Фахда у Сарајеву прогласио га је ни више ни мање него „четничким идеологом”. Брзо су стигли демантији и извињења из званичне муслиманске заједнице да је то лично мишљење једног човека. Нажалост, није то први пут да Андрић и његово дело, за које је добио Нобелову награду за књижевност, буду предмет најгорих напада. Ибрахим Ругова га је осамдесетих година прогласио неподобним да буде у школској лектири, јер је заговорник мржње и истребљења Албанаца на Косову и Метохији. За време рата (1991) у Вишеграду Мурат Шабановић је срушио његов споменик и све делове бацио у Дрину. Кад би неко поменуо магијске разлоге, ужаснуо би се шта се иза такве намере крије. Много раније, филозоф Мухамед Филиповић обрушио се на мртвог Андрића као највећег непријатеља, тада још јединствене Босне и Херцеговине.

Ако нас памћење не вара, ниједан наш писац, и то један од највећих, није доживео да буде предмет толике мржње и омаловажавања.

Јесте се Андрић пре Другог светског рата бавио политиком, био чак наш амбасадор у Берлину кад је потписан Тројни пакт, а потом нас Немци напали, али ни тада није издао свој народ. На понуду да се не враћа у Краљевину Југославију, он је одлучио да се врати кући, сумњичен за време рата и од Немаца и од партизана, који су пажљиво пратили његово кретање између Београда и Соко Бање. Нико није помислио да је као и многи други могао да погине, било од немачког, било од тзв. савезничког бомбардовања.

С ретком смиреношћу, која не краси људе у овим крајевима, одбио је да се његова књига за време рата штампа у чувеним плавим корицама Српске књижевне задруге; ретко се шетао, али је зато своја главна прозна дела написао баш за време тих ратних година. После његове смрти најчешће је нападана „На Дрини ћуприја”, јер се у њој описују јаничарски зулуми, а нико се од критичара из БиХ није сетио шта значи симбол моста, и то моста који је подигао велики везир Турског царства Мехмед-паша Соколовић.

Колико је тешко на нашим просторима, а посебно у Босни и Херцеговини, бити паметан и поштован, показао је Андрић давно, у причи „Писмо из 1920. године”, написавши својим мирним, готово филозофским, језиком потресне странице о Босни и људима у њој. Две речи опсесивно се понављају у његовој причи – мржња и страх, које Андрићу у писму изговара његов школски друг Макс, иначе Јеврејин. Као најгори доказ што мора да се сели из те земље, Макс наводи да у њој ни часовници не откуцавају исто време: најпре се чује сат на католичкој катедрали, па на православној цркви, онда часовник са сахат-куле, док код Јевреја, закључује главни јунак, „бог једини зна колико је сада код њих сати”.

Ако је и то још један од доказа да је Андрић „четнички идеолог”, онда све наше и светске приче о предности муликултуралних и вишенационалних заједницатреба почети отпочетка. Уосталом, и толеранција се учи.