Oklevetani Andrić

Sudeći po raznim nemilim događajima širom bivše SFRJ, izgleda da se strasti nisu još smirile. Novine i televizijske vesti pune su „neprijatelja”; stvarnih ili izmišljenih zločinaca; onih koji su niža rasa u odnosu na druge, kao što se uoči Svetskog dana Roma u Beogradu dogodilo da ih isele iz kartonskih kutija, a potom da ih nagrde nove komšije, kad je grad Beograd postavio prve kontejnere za ljude koji su se našli na ulici. Kao da je to predosećala, uoči koncerta u Centru „Sava”, Esma Redžepova je u jednoj rečenici sve rekla: „Goli dolazimo na svet, goli odlazimo iz njega!?” Ako bezimeni Romi doživljavaju neviđeno šikaniranje, šta onda da očekuje pojedinac, pa makar se on zvao i Ivo Andrić? Imam džamije kralja Fahda u Sarajevu proglasio ga je ni više ni manje nego „četničkim ideologom”. Brzo su stigli demantiji i izvinjenja iz zvanične muslimanske zajednice da je to lično mišljenje jednog čoveka. Nažalost, nije to prvi put da Andrić i njegovo delo, za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost, budu predmet najgorih napada. Ibrahim Rugova ga je osamdesetih godina proglasio nepodobnim da bude u školskoj lektiri, jer je zagovornik mržnje i istrebljenja Albanaca na Kosovu i Metohiji. Za vreme rata (1991) u Višegradu Murat Šabanović je srušio njegov spomenik i sve delove bacio u Drinu. Kad bi neko pomenuo magijske razloge, užasnuo bi se šta se iza takve namere krije. Mnogo ranije, filozof Muhamed Filipović obrušio se na mrtvog Andrića kao najvećeg neprijatelja, tada još jedinstvene Bosne i Hercegovine.

Ako nas pamćenje ne vara, nijedan naš pisac, i to jedan od najvećih, nije doživeo da bude predmet tolike mržnje i omalovažavanja.

Jeste se Andrić pre Drugog svetskog rata bavio politikom, bio čak naš ambasador u Berlinu kad je potpisan Trojni pakt, a potom nas Nemci napali, ali ni tada nije izdao svoj narod. Na ponudu da se ne vraća u Kraljevinu Jugoslaviju, on je odlučio da se vrati kući, sumnjičen za vreme rata i od Nemaca i od partizana, koji su pažljivo pratili njegovo kretanje između Beograda i Soko Banje. Niko nije pomislio da je kao i mnogi drugi mogao da pogine, bilo od nemačkog, bilo od tzv. savezničkog bombardovanja.

S retkom smirenošću, koja ne krasi ljude u ovim krajevima, odbio je da se njegova knjiga za vreme rata štampa u čuvenim plavim koricama Srpske književne zadruge; retko se šetao, ali je zato svoja glavna prozna dela napisao baš za vreme tih ratnih godina. Posle njegove smrti najčešće je napadana „Na Drini ćuprija”, jer se u njoj opisuju janičarski zulumi, a niko se od kritičara iz BiH nije setio šta znači simbol mosta, i to mosta koji je podigao veliki vezir Turskog carstva Mehmed-paša Sokolović.

Koliko je teško na našim prostorima, a posebno u Bosni i Hercegovini, biti pametan i poštovan, pokazao je Andrić davno, u priči „Pismo iz 1920. godine”, napisavši svojim mirnim, gotovo filozofskim, jezikom potresne stranice o Bosni i ljudima u njoj. Dve reči opsesivno se ponavljaju u njegovoj priči – mržnja i strah, koje Andriću u pismu izgovara njegov školski drug Maks, inače Jevrejin. Kao najgori dokaz što mora da se seli iz te zemlje, Maks navodi da u njoj ni časovnici ne otkucavaju isto vreme: najpre se čuje sat na katoličkoj katedrali, pa na pravoslavnoj crkvi, onda časovnik sa sahat-kule, dok kod Jevreja, zaključuje glavni junak, „bog jedini zna koliko je sada kod njih sati”.

Ako je i to još jedan od dokaza da je Andrić „četnički ideolog”, onda sve naše i svetske priče o prednosti mulikulturalnih i višenacionalnih zajednicatreba početi otpočetka. Uostalom, i tolerancija se uči.