Обама и Чавес – до бестселера

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 19. априла – Најконкретнији добитник скупа 34 америчка лидера постао је један неучесник – уругвајски писац Едуардо Галеано (68). Његова књига „Отворене вене Латинске Америке”, написана пре готово четири деценије, постала је бестселер, одскочивши за 60.279 места – на чело „Амазонове” листе…

Ово џепно издање тако је „ставило у џеп” све остале догађаје на самиту у Тринидаду и Тобагу, а уједно постало симбол наде да је могућан макар мали успон у врло нискорангираним укупним односима између Вашингтона и земаља које он већ подуже сматра „неподобницима”. До узлета занимања за поменуту књигу дошло је, наиме, после „непредвиђеног чина” у коме ју је венецуелански председник Уго Чавес поклонио шефу Беле куће Бараку Обами.

Егзибициона примопредаја дара постигла је вишеструки ефекат. Снимци о њој уврстили су се међу глобалне атракције. Поклоњени спис говори о вишевековној западној, поготову САД, експлоатацији Латиноамериканаца, што сугерише да тако више не би требало да буде. Обама га је прихватио у складу са својим порукама самиту „да су САД починиле грешке, али да то не треба да буде разлог да Латиноамериканци криве Вашингтон за све своје невоље”, да је дошао „да чује шта други кажу” и да треба градити везе „без надређености и подређености”…

Претходно је велики публицитет добило и руковање „са широким осмесима” Обаме и Чавеса, уз две сугестије. Прво, да учтивост не значи стратешки заокрет, и друго – да је у том гесту било наговештаја који превазилазе протоколарност и излагање камерама.

Забележено је и да је Чавес рекао да жели да буде „пријатељ Америке” чијег је донедавног председника Џорџа Буша називао „ђаволом”, као и да се Обама посветио придобијању латиноамеричке подршке у настојању да Куба „више не буде једини изузетак на западној хемисфери од правила демократског избора лидера”. Поједностављено: обојица су настојали да се љубазно представе као – битни фактори уређења односа на америчком континенту „после Кастра”, па да као такви уреде и међусобне односе.

Чавес је, како се јавља с лица места, наговестио да је спреман да поново пошаље амбасадора у Вашингтон, где се подсећа да је Каракас први протерао амбасадора САД, у знак солидарности с Боливијом, па да би требало да одустане од такве своје одлуке…

У сваком случају, као оригиналан покушај делује настојање већине актера да се преуреде односи „између Америка”. Пред одлазак на самит, Обама је дозволио шире комуникације кубанских Американаца с постојбином, а већина учесника му је тражила да укине и све, пола века дуге, санкције према Куби, која је посредством председника Раула Кастра такође показала заинтересованост за унапређење веза. Учињено и наговештено, све стране објашњавају као „ситуацију у којој је лопта на другој половини терена”.

И „половине” терена су, међутим, испарцелисане.

Демократској власти опозициони републиканци појачали су замерке Обами да је „потврдио попустљивост према противницима” (при чему му се пребацује и „благост” према Ирану и Северној Кореји), док његови подржаваоци тврде „повећаном комуникацијом” да он жели да испроба метод који је био прилично стран „једностраном” Бушу, чијим је потезима Вашингтон изгубио поприлично међународног утицаја. Шеф овдашњег магазина „Форин полиси” Моисес Наим (венецуеланског порекла) сматра и да је Латинска Америка подељена на „два блока”, при чему су за усклађивање с Вашингтоном означене власти Бразила, Мексика (за чији се раст наркомафије признаје „заједничка одговорност”, с обзиром да се наоружава из САД), Колумбије, Чилеа, Перуа и Костарике, док су на другој страни Венецуела, Еквадор, Боливија, Никарагва, Парагвај и Хондурас. Међу некатегорисанима су, примећује се, Аргентина, Уругвај, Панама…

Шта год формално проистекло са самита, приметно је да се ствари крећу у правцу корекција досадашњих курсева на западној полулопти. Није више, констатује се, питање да ли ће их бити, већ – када ће се остварити. И – како ће их поднети они који настоје да промене традицију изазова.

Међу њима је Галеано, опет, у најповољнијем положају. Критика историјских односа доноси му већи приход, док тек треба да се види колики би осталима био „расход” кад би се постигао, досад незабележени, модерно усклађени исход разлика на западној полулопти.

М. Пантелић