У потрази за загубљеним послом

Био је то за мене само још један депресиван дан у Торонту. Узео сам дан неплаћеног да бих ишао на интервју за неки нови посао. Био сам већ шест месеци у Канади и радио четири месеца као технички цртач на првом послу који сам нашао. Кад сам стигао у Канаду дочекао ме је школски друг који је овде већ био староседелац и помогао ми неизмерно тих првих дана. Тај дуг му никад нисам вратио, али сам га вратио са високом каматом другима који су долазили и којима је требала слична помоћ.

Кад сам дошао, нисам желео да идем у шестомесечну школу језика, у коју су обично сви нови емигранти ишли. Држава је плаћала школу, стан, и давала довољно новца да се скромно преживи. Мени то није одговорало јер сам позајмио новац за пут и обећао пријатељима да ћу им вратити паре за неколико месеци. Таква је била моја представа о Канади коју сам у глави створио. То је било пре-интернетско време а информације о животу у Канади су биле веома штуре и непоуздане.

Оставио сам у Србији жену и мало дете и обећао им да ћу им ускоро послати новац да врате све дугове и да ће моћи да дођу чим овде нађем добар стан и купим све што је потребно за пристојан живот. Ха, ха, ха, ... и данас се смејем кад читам ова сећања. Школски Енглески је био довољно добар да направим будалу од себе чим отворим уста, али био је довољан и за владине службенике да ме охрабре да одмах тражим посао, јер им је и била дужност да скину с врата сваког ко помисли да може сам.

Уз њихову помоћ, нашао сам и први посао, и све је испало добро и по мојим плановима. То је један од оних случајева кад глупан не зна шта је немогуће, па тера по свом и неким чудом стигне до циља пре других који знају знање. И данас се захваљујем Богу што ме није казнио због такве глупости и нескромноти. А имао је хиљаду прилика за то.

За тих шест месеци дешавало се свашта у Торонту. Мало-мало па пошта штрајкује, поштари у протесту уништавају масовно писма која им дођу у руке. Послао сам ко зна колико писама тражећи посао а на већину нисам никад добио одговор. Никад нисам сазнао да ли је у питању пошта или незаинтересованост фирми. На крају сам изгубио евиденцију о томе коме сам све слао писма и на које огласе за посао се јављао. Таман се један штрајк заврши, почне неки други. Било је то невероватно хаотицно време кад ми се чинило да све пропада, да се све руши на моју главу и да се све заверило против мене. Све је то трајало до времена Регана и Маргарет Тачер, али то је већ друга прича.

У таквом стању сам пошао на интервју за нови посао и за сваки случај дошао пред зграду фирме један сат раније. Док сам бесциљно лутао около, нашао сам се испред зграде велике државне фирме у којој сам имао интервју за посао неколико месеци раније. Интервју је био тако лош да сам био сигуран да ме нису примили па нисам хтео ни да се распитујем, нити су ми они ишта јављали. У ствари била су то два интервјуа. Сећам се да је тог дана падала киша и да сам на интервју стигао сав мокар и јадан.

Било је ту пуно људи, а службеница којој сам се обратио деловала је срећна што ме види. Обавестила ме је да имам срећу јер су ту оба менаџера департмана за оба радна места за које сам конкурисао. Која два места? Знао сам само за једно. Кад не знате добро језик и кад чујете нешто невероватно, ви више не знате да ли разумете шта вам кажу или чујете невероватне ствари. На несрећу, том разговору присуствовала су и дотична два менаџера, гледајући ме подозриво, или ми се тако учинило...

Сигурно су већ имали искуства са имигрантима који конкуришу на сва могућа места и верују у статистику да ћа бар негде да прођу, није важно на које. Тако ме је прво дохватио један од њих и одмах упитао који посао више волим, овај или онај. Рекох, овај, мада нисам знао који је то. На срећу, током интервјуа, показало се да је то био посао за који сам знао. Једва сам чекао да се тај интервју заврши...Онда ми је други, с изразом досаде, поставио исто прво питање. "Који посао више волиш, овај или онај?" Онај, рекох овог пута, са надом да после тога неће дуго да ме гњави.

На тај интервју сам и заборавио. У међувремену сам се преселио, и као што се то ради у Канади, попунио у пошти формулар да ми се сва пошта са старе адресе доставља на нову. Платио за то последњим парама које сам имао а они су ме заузврат уверили да је систем сигуран и да грешке нема.

Није било грешке. Следећих месец-два нисам добијао никакву пошту ни од кога. Ваљда су се тако затурила и фирмина писма у вези оних интервјуа. Ја сам се посветио тражењу новог посла.

И тако сам се нашао испред зграде дотичне државне фирме у којој се, у столу неког малог бирократе, крила тајна резултата мојих несрећних интервјуа. Уђох да питам шта се десило. Када је службеница проверила моје податке у компјутеру, испоставило се на обострано изненађење да смо колеге већ три месеца! Појавио се менаџер који ме је интервјуисао и изразио задовољство што сам најзад дошао. Чекао је довољно дуго. Објаснио сам му што сам боље могао моју теорију о загубљеној пошти, штрајку, промени адресе... "Имао си среће" рекао је.

Две недеље касније ми је стигло обавештење да други посао - место инжењера на једној фирминој нуклеарној централи око 200 километара далеко од Торонта – који у старту нисам ни желео, „на жалост“ нисам добио. Одахнуо сам. Имао сам среће.