У оквиру постдрамског израза

„Базен (без воде)”,  један од најновијих текстова задивљујуће талентованог британског драматичара Марка Рејвенхила, написан 2006. године, усмерен је на испитивање света савремене ликовне уметности (превод Марија Стојановић). Писац цинично исцртава односе између тзв. високе уметности и комерцијале, индивидуалне и групне уметничке продукције, питања одговорности и манипулативности у уметности, али и општије теме – пролазности, старења, смрти. Када је реч о структури текста, она подсећа на касне радове Саре Кејн, дела Мартина Кримпа или Фалка Рихтера, због тоталног укидања ликова и дидаскалија. Као такав, текст је заиста изазован за сценско тумачење, али и захтеван, јер тражи ванредну редитељску спретност и спремност на истраживање могућности сценског језика.

Редитељка Ђурђа Тешић се определила за врло ефектну поставку Рејвенхиловог текста, конзистентну и стилизовану, у оквирима постдрамског израза, што је сасвим оправдан, чак и очекиван избор, имајући у виду радикалну формалну отвореност комада. Када кажемо да је представа постдрамска, под тиме мислимо на одсуство фиксираних идентитета ликова и линеарности нарације, употребу микрофона и видео преноса који проблематизују сценско присуство, релацију између реалног и фиктивног. Представа реферира на обрасце поп-културе, према којима има амбивалентан став. Са једне стране се екстатично прихвата поп-кич, али се ти клишеи и непрестано проблематизују, управо путем технологије (микрофон, видео пренос, жива музика). У представи је доста присутна лудистичка компонента, изражен је елеменат игре, забаве, двосмислене театрализације и кокетерије са ликовима, нарацијом и технологијом, што је, такође, карактеристика постдрамске естетике (Леман ју је дефинисао као cool fun).

Сена Ђоровић, Вања Ејдус Костић, Горан Јевтић и Александар Ђурица врло уједначено играју ликове, или, тачније, због њихове неодређености, фрагменте ликова, неостварених уметника. Сви наступају веома предано, продорно, уверљиво. Стилови игре су променљиви, али су у целини заиста хомогени. Крећу се у распону од пластичне, безличне стилизованости, до психолошки суптилних уобличења различитих емоција – мржње, гнева, пркоса, поноса, али и сажаљења, саосећања, разочарања, носталгије.

Дизајн сцене је услован и минималистички, а представља празну унутрашњост базена, што, наравно, има симболички смисао (сценограф Синиша Илић). Музичар Владимир Пејковић све време је на сцени и музички прати радњу (гитара, електроника), чиме се битно обликује ритам представе, али се и наглашавају и продубљују емоције и значења. Представа је и мизансценски жива, промене осветљења су, такође, честе и контрастне, што све, врло квалитетно, одржава њену динамику.

„Базен (без воде)” Ђурђе Тешић је веома солидна, амбициозна, али не и претенциозна представа којој се, једино, можда, може замерити њена недовољна тематска релевантност, бар када је реч о главној теми, апсурдној комерцијализацији савремене ликовне уметности. Контекст у којем је текст настао битно се разликује од нашег, такво озбиљно тржиште (пост)постмодерне уметности ми баш и немамо, па нам је тај идејни ниво текста/представе сасвим небитан. Но, како то није једини тематски слој у представи, она се бави и општијим питањима – одговорности уметника, амбиције, сујете, љубоморе итд., недостатак актуелности главне теме и није тако непремостив проблем.