ПРЕБИЈАЊЕ ДУГОВА

Топлички резервисти, ни у часовима најжешћег протеста, нису порекли своју оданост отаџбини. Ту су урачуната још нека осећања, а последњих месеци огорчење доминира. Пре сваког окупљања, а изгледа као да се више и не разилазе, тврде да би се поново одазвали на звук трубе. А пре тога би ваљало изравнати рачуне.
Најближи су Косову, и већ су више пута били тамо, а последњи пут јуна 1999. Све што су ондашња државна и војна команда одредиле - они су урадили. Кад је требало отићи оданде под заштитом Кумановског договора, подигли су три прста као и сви њихови саборци и вратили се у Топлицу.

Иначе су "попуне ратних јединица" у деведесетим годинама биле драматична српска стварност. То је била депресивна слика лоше организације катастрофе. Показало се да ништа не дела у складу са романтичном епиком, а посебно је оспорена фолклорна натукница да Србин "радо иде у војнике".

Просечни војни обвезник је, и поред жустрих притисака власти, показао завидну мудрост: знао је где га воде и шта следи, мада није желео да му било ко оспори осећање родољубља. И тако се нашао у процепу између јако супротстављених личних императива.

Један је био - преживети по сваку цену, а други - очувати самопоштовање и овладати личним страховима. То се није дало постићи без плебисцитарне нервозе, па и трагикомичних расула у неким јединицама оперативног састава. Ојађене мајке су долазиле у штабове јединица и одводиле кућама читаве бригаде. У ваљевском крају тај покрет је понегде познат као "нежна демобилизација".

Велики број младих људи, који није видео никакве везе између себе и рата, отишао је у "сигурније крајеве". Код њих и даље постоји страх од државне одмазде, али се ипак полако враћају. Сада су то пацифисти у раним средњим годинама. Некима од њих се тек кад су били далеко од Србије пробудила ендемска верзија патриотизма, па су као бегунци од војног позива постали јако ратоборни.

Топлички крај и југ Србије имају сасвим другачије искуство. И тамо је ишло тешко, али је одзив био редовно изнад граница релативне опструкције. Иначе су сиротињски крајеви поуздане, неисцрпне војничке базе.

То је фини сигнал за војне одсеке: тамо где је одзив добар - ваља притискати. Таква пресија довела је до настајања варијанте "јужне војне крајине". Пред бомбардовање 1999. неке јединице из алексиначког, нишког и прокупачког региона, чији је састав углавном резервни, већ су провеле "на терену" више од једне године.

После неславне косовске кампање, у јулу 1999. један од високих српских команданата ми је рекао: "Имали смо преко 150.000 војника на Косову. Више од 130.000 су са југа Србије и јужних обода државе. Наши губици у људству и техници су минимални!"

Командант, који је такође јужњак, није инсистирао на образлагању новог таласа локалпатриотизма. Само је желео да илуструје однос људи према својој војничкој обавези. А у њој је, како је рекао, "било нешто што је много више од тога"! Можда је само желео да поједностави свој однос према овој гигантској армији: обвезници су позвани зато што су физички најближи.

И данас су топлички резервисти најближи Косову. Крећу се по ивици "административне границе", код Мердара, на путу за Приштину. Чак су неколико пута покушали да га блокирају. Већ недељама траје њихово надгорњавање са жандармима. Деси се да полицајци мало попусте, а ветерани пробију блокаду. Кад се жандармерија заинати и мало припрети, стари борци морају да одступе. Мада је очито да се сви труде да не испадне неки већи белај.

Министарство одбране поседује спискове, у којима стоји да су косовски ратници, бар што се тиче дневница, подмирени. Било је и судских процеса, па и добитника и губитника. У Србији је правда спора, али зато недостижна. У томе се вероватно и налазе разлози за овај маратонски протест.

Јесте, неки су наплатили дневнице, чак и више пута. Судови су додељивали велике паре и судијама који су у критично време бранили територију. Али, многи су остали заборављени, само са "минималном" дневницом. Да је свима исто, кажу да се не би бунили. Али и у наплати патриотских учинака има јавне неправде - и протест се наставља само из једног разлога. А он се зове огорчење.

Чак су и неке осетљиве жене изложене "душевном болу и патњи" добиле судску накнаду због дугог одсуства важних мужева. И то је додатни разлог за љутњу широких борилачких маса.

То што топлички резервисти опстају по зими и киши, доказ је да су у доброј војничкој кондицији. Они су стално ту, зачас могу да се построје, па ако треба... Труба би могла да засвира само онима који су свој патриотски дуг од државе наплатили више пута. Па их зато и мрзи да се ћушкају са жандармима на ободу Косова.